Sahrana Mladića bez državnih počasti, samo što su i država i vojska bile prisutne
Ratko Mladić nije sahranjen uz državne počasti. Tako je, barem, saopštila glavna portparolka Evropske komisije Paula Pinjo, dan nakon što su građani Srbije i čitav region svojim očima gledali nešto sasvim drugo.
„Čuli smo da je bila predviđena sahrana s državnim počastima, ali to se nije dogodilo“, rekla je Pinjo. Kada su je novinari upitali kako je došla do tog zaključka ako su učestvovali Vojska Srbije, ministri, državne institucije i ako je kovčeg bio prekriven državnom zastavom, odgovorila je da je „na Srbiji da odluči kako će organizovati sahranu“. Verujte saopštenju, ne verujte svojim očima.
A oči su videle avion Vlade Srbije kojim je telo dopremljeno iz Haga, ministra pravde u avionu, pripadnike Vojske Srbije koji su preuzeli kovčeg, Vojnomedicinsku akademiju, komemoraciju u Domu Vojske, vojnike, vojni orkestar, počasnu paljbu, državnu zastavu i više ministara na sahrani. Opelo je služio patrijarh Porfirije, uz vladike SPC, dok su se među prisutnima nalazili državni vrh Republike Srpske, ruski ambasador i sin predsednika Srbije sa obezbeđenjem. Sve to sasvim privatno i porodično.
Moguće je da se Evropska komisija uhvatila za birokratsku razliku između formalno proglašene državne sahrane i sahrane uz vojne počasti i državnu logistiku. Možda nije postojao papir sa pečatom na kojem piše „državna sahrana“. Upravo je u tome veština vlasti Aleksandra Vučića. Država uradi gotovo sve, a predsednik formalno ne bude tu i na kraju ostane dovoljno prostora da Brisel može da saopšti kako se, zapravo, ništa naročito nije dogodilo.
Vučić je imao unapred zakazan sastanak sa predsednikom Uzbekistana. Umesto njega pojavio se njegov sin. Predsednik, dakle, nije bio prisutan, ali je poruka njegovom biračkom telu uredno isporučena. Istovremeno je ostavljena tanka izlazna vrata prema Briselu. Sahrana, navodno, nije bila državna.
Tu konstrukciju je već narednog dana ozbiljno poljuljala predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen. Ona je slike iz Beograda nazvala „šokantnim“, a „elemente zvanične podrške“ i prisustvo visokih srpskih zvaničnika ocenila kao duboko žalosne. Istu poruku preneo je predsednik Evropskog saveta Antonio Košta. Sahrana možda nije bila državna po tumačenju portparolke Komisije, ali je, po mišljenju predsednice iste te Komisije, ipak sadržala elemente zvanične podrške. Brisel je tako uspeo da se u jednom danu ne složi ni sam sa sobom.
Evropska komesarka za proširenje Marta Kos je još konkretnija. Otkazala je posetu Srbiji i poručila da je glorifikacija Mladića nespojiva sa vrednostima na kojima počiva evropski put. Majke Srebrenice zatražile su odlučnu reakciju EU, dok su iz Hrvatske stigli zahtevi da se razmotri i blokiranje ili suspenzija pristupnih pregovora. Vlasti Bosne i Hercegovine najavile su povlačenje većeg dela osoblja ambasade iz Beograda.
Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji ocenio je da je reč o „sinhronizovanom igrokazu države, vojske i crkve“, čiji je cilj rehabilitacija politike devedesetih. To je mnogo bliže onome što su pokazali snimci nego birokratsko objašnjenje iz Brisela.
Da li Evropska komisija otvoreno podržava Vučića? Za takvu tvrdnju nema dokaza. Ali postoji dugogodišnja politika popustljivosti prema njemu. Zbog Kosova, regionalne stabilnosti, litijuma, migracija i straha da Srbija potpuno ne ode prema Moskvi i Pekingu. Vučić je Briselu potreban kao partner koji obećava stabilnost, čak i kada tu stabilnost povremeno proizvodi tako što prvo napravi krizu, a zatim se ponudi da je smiri.
Možda je preciznije reći da EU ne podržava svaki njegov potez, ali mu često obezbeđuje politički popust kakav drugi kandidati teško dobijaju.
Pa tako, nije državna počast ako država učestvuje, sve dok predsednik ima drugi sastanak. A zna se KO je ovde država.
Još uvek nema komentara.