Detinjstvo na prodaju: Ko zarađuje kada dete postane influenser
Deca pred kamerom otvaraju igračke, reklamiraju kozmetiku i ponavljaju scene koje odrasli pretvaraju u prihod. Iza naizgled bezazlenih porodičnih snimaka ostaju pitanja na koja zakoni još nemaju jasan odgovor: kome pripada zarađeni novac, može li dete da razume posledice takve izloženosti i šta se događa kada njegove fotografije završe kod ljudi kojima nikada nisu bile namenjene. Skandal koji je potresao Brazil pokazao je koliko daleko takav posao može da ode pre nego što platforme i država odluče da reaguju.
Dete vidi telefon, svetlo i roditelja iza kamere. Možda igračku koju treba da otvori, kremu koju treba da pokaže ili scenu koju ponavlja zato što prva reakcija nije bila dovoljno zanimljiva.
Ne vidi podatke o publici, ne zna ko je sačuvao snimak, ko ga je preuzeo i gde će se kasnije pojaviti. Ne razume ugovor sa proizvođačem, način na koji algoritam meri zanimljivost njegovog lica ni činjenicu da od njegove svakodnevice možda zavisi prihod cele porodice.
U toj razlici između onoga što vidi dete i onoga što znaju odrasli nastao je posao sa maloletnim influenserima.
Video koji je potresao Brazil
Brazil je u avgustu 2025. potresao pedesetominutni video jutjubera Felipea Bresanima, poznatog kao Felka. Nazvao ga je „Adultizacija“, izrazom koji opisuje prerano guranje dece u izgled, ponašanje i uloge odraslih.
Felka je pokazao kako se maloletnici na društvenim mrežama seksualizuju, dok njihove snimke algoritmi nude sve većem broju ljudi, a pažnju publike pretvaraju u zaradu.
U središtu rasprave našao se i influenser Italo Santos, poznat po sadržajima u kojima su učestvovali adolescenti. On nije bio maloletni influenser, već odrasla osoba koja je svoj posao gradila oko pojavljivanja mladih. Upravo zato je taj slučaj važan: pokazao je koliko lako obećanja o slavi, novcu i boljem životu mogu da stvore odnos u kojem odrasli kontrolišu kameru, nalog i prihod, dok maloletnici postaju glavna atrakcija.
Slučaj je sa društvenih mreža stigao do pravosuđa, a Santosovi nalozi i zarada od sadržaja obuhvaćeni su sudskim merama. Postupak se ne može predstavljati kao pravosnažno utvrđena krivica, ali snimci i način na koji je posao bio organizovan ipak su otvorili pitanje koje prevazilazi jednog influensera: šta se događa kada odrasli izgrade posao oko izgleda, ponašanja i privatnosti maloletnika?
Brazil je ove godine počeo da primenjuje novi Digitalni statut dece i adolescenata. Nalozi mlađih od 16 godina moraju da budu povezani sa zakonskim zastupnikom, platforme su obavezane da ozbiljnije proveravaju uzrast korisnika, a ograničene su i funkcije osmišljene da ih što duže zadrže pred ekranom, poput beskonačnog listanja sadržaja i automatskog puštanja novih snimaka. Kazne za kompanije mogu dostići 50 miliona reala, odsnosno 8.5 miliona evra.
Felkin video nije sam stvorio zakon. Predlog je postojao od 2022. godine. Uspeo je, međutim, da učini ono što institucijama i organizacijama za zaštitu dece godinama nije polazilo za rukom: pokazao je milionima ljudi da se iza „slatkih dečjih snimaka“ može nalaziti ozbiljan sistem iskorišćavanja.
Kada porodična zabava postane radni dan
Nije svako dete koje se pojavi na porodičnoj fotografiji influenser. Granica se prelazi kada njegovo pojavljivanje dobije raspored, rokove, naručioce i cenu.
Scene se ponavljaju. Proizvod mora da bude prikazan na unapred dogovoreni način. Snimak se objavljuje onda kada je publika najaktivnija. Naslov, izraz lica i reakcija deteta prilagođavaju se onome što donosi više pregleda.
Kada takav sadržaj plaća račune, odbijanje snimanja više nije jednostavno dečje „neću“.
Roditelj je u toj postavci istovremeno zakonski zastupnik, producent, menadžer i vlasnik naloga. Pregovara sa proizvođačima, odlučuje šta se objavljuje i najčešće kontroliše zaradu. Sistem, sa druge strane, polazi od pretpostavke da upravo roditelj štiti najbolji interes deteta.
Tu nastaje sukob interesa koji se ne može rešiti roditeljskom saglasnošću. Što je dete izloženije, posao može biti unosniji.
Američka dokumentarna serija „Loš uticaj: Mračna strana maloletnih influensera“, objavljena u aprilu 2025, vratila je ovu temu u javnost kroz slučaj jutjuberke Pajper Rokel i grupe maloletnika koji su godinama učestvovali u njenim izuzetno gledanim snimcima.
Jedanaestoro mladih ranije je tužilo Pajperinu majku Tifani Smit, navodeći da su tokom snimanja bili izloženi emotivno, fizički i, u pojedinim situacijama, seksualno neprimerenom okruženju. Spor je završen nagodbom vrednom 1,85 miliona dolara, bez sudskog utvrđivanja odgovornosti. Pajper Rokel i njena majka odbacivale su optužbe.
Bivši članovi grupe opisali su snimanja na kojima ni deca ni njihovi roditelji nisu uvek unapred znali šta će se dogoditi. Nameštene šale i neprijatne situacije postajale su sve ekstremnije jer je svaka nova objava morala da privuče više pažnje od prethodne.
Ko zapravo gleda decu
Najneprijatniji deo ovog posla počinje tamo gde se obično završavaju roditeljska objašnjenja: tvrdnjom da je sadržaj „bezazlen“ i namenjen vršnjacima. Javni nalog nema samo publiku kojoj je navodno namenjen.
Istraživanje „Volstrit džornala“ pratilo je nalog maloletne plesačice koji je pokrenula njena majka. Kada je profil postao popularan, porodica je na osnovu podataka o pratiocima mogla da vidi da čak 92 odsto publike čine odrasli muškarci. Stizali su neprimereni komentari i poruke, fotografije su čuvane, a nalog je istovremeno donosio poslovne ponude i novac.
Majka nije morala da nagađa ko gleda dete. Znala je. Nalog je ipak nastavio da raste.
Istraživanje gotovo 5.900 snimaka sa decom objavljenih na TikToku i više od 432.000 komentara pokazalo je da se približno petina komentara odnosila na fizički izgled. Snimci na kojima su deca bila u kupaćim kostimima, kraćoj odeći ili sa otkrivenim stomakom privlačili su više komentara o izgledu i više reakcija nego snimci potpuno obučene dece.
Problem se ne završava u komentarima. Fotografija deteta može da bude preuzeta, isečena, montirana, postavljena na lažni nalog ili izmenjena uz pomoć veštačke inteligencije. Roditelj kontroliše trenutak objavljivanja. Posle toga više ne kontroliše broj kopija ni mesta na kojima će se snimak pojaviti.
Za praćenje deteta nije potrebna objavljena adresa
Roditelji često kažu da nikada nisu javno naveli kućnu adresu ili školu. U praksi se lokacija retko otkriva u jednoj objavi.
Pogled sa terase, naziv sportskog kluba, školska majica, tablice automobila, omiljeni park, vreme treninga i podatak o trenutnoj lokaciji mogu se spojiti u prilično preciznu mapu detetovog života. Što nalog duže postoji, tragova je više.
Maloletni influenseri nisu prepoznatljivi samo na internetu. Pojavljuju se na promocijama, u tržnim centrima, na događajima i organizovanim susretima sa pratiocima. Granica između digitalnog i fizičkog prostora tako nestaje.
Objavljivanje ličnih podataka može drugima otkriti gde dete živi, u koju školu ide i kada se kreće određenom rutom. Uporno praćenje, slanje poruka i pokušaji približavanja mogu se iz digitalnog prostora preseliti u stvarni život.
Posebnu opasnost predstavlja postepeno pridobijanje poverenja deteta radi kasnije zloupotrebe. Nepoznata osoba ne mora odmah da pošalje preteću ili očigledno neprimerenu poruku. Kontakt može da počne pohvalama, redovnim komentarima, poklonima i ponudama za saradnju.
U svetu influensera, u kojem se pažnja nepoznatih ljudi i dobijanje besplatnih proizvoda predstavljaju kao dokaz uspeha, detetu je još teže da prepozna pokušaj manipulacije.
Dete može da dobije novac, ali detinjstvo ne može
Neke države konačno su počele da uređuju pitanje zarade.
Ilinois je postao prva američka savezna država koja je deci mlađoj od 16 godina garantovala deo prihoda od porodičnog sadržaja ukoliko se pojavljuju u najmanje 30 odsto objava od kojih porodica zarađuje tokom jednog meseca. Roditelji moraju da vode evidenciju i izdvoje detetov deo novca na zaštićeni račun. Dete ih kasnije može tužiti ako to nisu učinili.
Francuska je još 2020. godine približila snimanje dece za internet pravilima koja važe za maloletne izvođače. Promena je važna zato što priznaje ono što porodični kanali često pokušavaju da sakriju iza spontanosti: činjenica da se snimanje odvija u dnevnoj sobi ne znači da dete ne radi.
Ipak, ni zaštićeni račun ne rešava glavni problem. Dete može sa 18 godina dobiti deo zarađenog novca. Ne može dobiti nazad snimak prvog kupanja, bolesti, kazne, plača, puberteta ili porodične svađe koji su pogledali milioni nepoznatih ljudi.
Maloletnice su i pred domaćom publikom postajale sadržaj
Srbija nije imala slučaj koji je pokrenuo promenu zakona poput onog u Brazilu. Imala je, međutim, dovoljno upozorenja da se ne može tvrditi da je problem negde daleko.
Bogdan Ilić, poznat kao Baka Prase, godinama je gradio publiku na javnim sukobima, reakcijama i ismevanju drugih korisnika interneta. Među onima čije je snimke uzimao kao materijal za svoj kanal bile su i maloletnice.
Još 2018. godine javno je napao sadržaj tada maloletnih jutjuberki. Usledila je višenedeljna razmena snimaka pred ogromnom publikom, u koju se uključio i njihov otac, optužujući Ilića za odnos prema devojčicama.
Za mnogo popularnijeg autora takav sukob donosi nove preglede, komentare i još sadržaja. Maloletnica sa druge strane dobija masu nepoznatih ljudi koja odjednom procenjuje njen izgled, ponašanje, glas i privatni život. Nije ni potrebno da influenser svakom pratiocu izgovori šta treba da napiše. Dovoljno je da detetov nalog stavi pred publiku naučenu da učestvuje u njegovim obračunima.
Granica je postala još vidljivija u julu 2020. godine, kada su u javnost dospeli navodi o Ilićevoj komunikaciji i odnosima sa maloletnicama. On je tada potvrdio da je imao odnos sa šesnaestogodišnjakinjom, tvrdeći da mu je rekla da ima 18 godina. Ostale navode je odbacivao, tvrdio da su pojedine prepiske lažirane i najavljivao pravne postupke. Posle izbijanja afere deo sponzora prekinuo je saradnju sa njim.
Slučaj je u domaćoj javnosti uglavnom obrađen kao još jedan skandal poznatog jutjubera. Mnogo manje se govorilo o obrascu koji je ostao iza njega: o punoletnom muškarcu sa milionskom publikom, maloletnicama koje ulaze u njegov sadržaj i poslovnom modelu u kojem svaka nova svađa, poruka ili optužba donosi još pregleda.
Deca i tinejdžerke na domaćem internetu tako ne moraju ni da budu zvezde porodičnih kanala da bi postale roba. Dovoljno je da njihovu fotografiju, snimak ili privatnu prepisku preuzme neko moćniji, izloži ih svojoj publici i na toj izloženosti zaradi.
Odrasli autor posle toga može da objavi novi snimak i pređe na sledeću temu. Maloletnica ostaje sa hiljadama komentara, sačuvanim fotografijama i imenom koje internet ne zaboravlja.
Internet ne pamti ko je tada bio dete, ko odrasla osoba, a ko je imao publiku dovoljno veliku da jedan snimak pretvori u javno linčovanje. Pamti samo lice, ime i sadržaj koji može ponovo da ispliva godinama kasnije.
Zato pitanje nije da li dete ume da stane pred kameru. Mnoga umeju. Pitanje je ko je odlučio da kamera treba da bude uključena, ko je procenio da je objavljivanje u njegovom interesu i ko će snositi posledice kada pažnja publike prestane da donosi novac, a snimci ostanu.
Dok se ti odgovori traže, industrija već radi.
Još uvek nema komentara.