Novi zakon o trgovini ljudima: Napredak na papiru ili prava zaštita žrtava?

Usvajanjem Zakona o sprečavanju i suzbijanju trgovine ljudima i zaštiti žrtava, žrtve trgovine ljudima u Srbiji imaju pravo na pomoć bez obaveze da svedoče protiv svojih mučitelja, ali je ipak propuštena prilika da se preživelima garantuje ono najvažnije, a to je fizička bezbednost. Iako novi zakon uvodi dugo čekani „socijalni put“ zaštite, odbijanje ključnih bezbednosnih amandmana u Skupštini ostavlja žrtve u direktnom strahu od osvete, dok surova statistika pokazuje da sistem i dalje ne vidi hiljade onih koji trpe radno i seksualno ropstvo. 

Najveća promena koju donosi novi Zakon o suzbijanju trgovine ljudima jeste to što status žrtve i pravo na zaštitu više ne zavise od policijske procene ili spremnosti osobe da sarađuje sa tužilaštvom. Uveden je princip „socijalnog puta“, koji omogućava organima socijalne zaštite i licenciranim udruženjima da prepoznaju i zaštite žrtvu čak i kada krivični postupak izostane.

Ovo praktično znači da preživeli sada mogu dobiti krov nad glavom, lekarsku pomoć i psihoterapiju bez straha da će im podrška biti uskraćena ako su previše istraumirani ili uplašeni da stanu pred sudiju.

Uprkos modernom okviru, zakon je usvojen uz ozbiljne manjkavosti koje direktno ugrožavaju živote. Skupština nije prihvatila amandman koji bi obavezao državu da obavesti žrtvu o puštanju njenog trgovca iz zatvora. Obrazloženje da je za takvu odluku potreban „širi društveni dijalog“ aktivisti vide kao fatalnu grešku.

Jelena Hrnjak iz udruženja Atina, koje već decenijama stoji na prvoj liniji odbrane, upozorava da se bezbednost ne sme odlagati.

„Zakon više predstavlja okvir sa potencijalom nego alat koji već sada menja položaj žrtava. Napravljen je pomak na papiru, ali ne i u stvarnosti u kojoj žrtve traže zaštitu. Čak i osnovni mehanizmi bezbednosti se odlažu, iako su njihovi efekti u praksi neposredni i merljivi.“ , kaže Hrnjak.

Da je sistem i dalje neefikasan, svedoči podatak da je tokom 2025. godine zabeležen rekordan broj od 240 prijava sumnje na trgovinu ljudima, ali je formalno identifikovano tek 59 osoba.

Posebno poražava činjenica da, uprkos hiljadama zaposlenih, zdravstveni sistem prošle godine nije prepoznao nijednu jedinu žrtvu, dok su radna inspekcija i obrazovni sistem prepoznali po jednu.

„Raskorak između broja prijava i formalno identifikovanih žrtava nije izuzetak, već obrazac. Institucije često nemaju kapacitete ili senzibilitet da prepoznaju kompleksne oblike eksploatacije“, objašnjava Hrnjak.

Novi mehanizmi zaštite biće na najvećem testu kod radnog ropstva, koje je u 2025. godini doživelo eksploziju. Broj onih koji su se obratili Atini zbog radne eksploatacije porastao je za preko 200%, a većinom je reč o radnicima iz Azije i Afrike koji u Srbiji rade bez dokumenata i plata.

Problem je u tome što institucije ove slučajeve prečesto tretiraju kao administrativne propuste sa boravkom, a ne kao teško krivično delo.

„Gubitak posla često znači i gubitak boravišnog statusa. U praksi, ovi ljudi se više plaše deportacije nego same eksploatacije, dok ih institucije nekada upućuju nazad poslodavcima da razjasne situaciju“, objašnjava Hrnjak.

Dok država usvajanje zakona koristi za „čekiranje“ uslova na putu ka Briselu, stvarni oporavak žrtava, od sigurnog stana do zapošljavanja, i dalje gotovo u potpunosti finansira civilni sektor. Iako su budžeti za Centar za zaštitu žrtava povećani, sredstva za udruženja često kasne zbog birokratije.

Pritom, država licenciranim udruženjima pokriva tek oko 10% troškova neophodnih da bi žrtva zaista stala na noge. Reintegracija, koja podrazumeva godine psihološkog rada, i dalje je „najslabija karika“ sistema.

Srbija je dobila modernu pravnu formu, ali bezbednost žrtve mora biti garantovana.

„Danas se ulaže u procedure i strategije, ali ne i u konkretne ljude čiji život ne može da čeka“ , zaključuje Jelena Hrnjak.