Reforma na papiru, maramice u rancu: Šta donosi septembar 2026
„Sin mi je juče priznao da ceo dan nije išao u toalet, jer sam zaboravila da mu u ranac ubacim maramice, a u školi ih, naravno, nema“, priča za Naš portal Marija P., čije dete ide u drugi razred osnovne škole u Beogradu.
Ovaj minijaturni poraz sistema uvod je u još jedan ambiciozni septembar 2026. godine, za koji Ministarstvo prosvete najavljuje korenite reforme. Od priče o nacionalnim udžbenicima, autonomiji nastavnika i digitalizaciji, vraćamo se roditeljskim viber grupama u kojima se i dalje prikuplja novac za krečenje, a osnovna higijena fali.
Najvažnija promena za školsku 2026/27. godinu, prema najavama resornog ministarstva, je uvođenje udžbenika od nacionalnog značaja. To znači da država, preko Zavoda za udžbenike, odlučuje kada je u pitanju literatura za određene predmete, poput srpskog jezika, istorije i geografije, kako bi očuvala nacionalni identitet. Pored toga, škole bi trebalo da dobiju autonomiju u kreiranju takozvanih slobodnih nastavnih aktivnosti. Ideja je da đaci sami biraju oblasti koje ih zanimaju, što je suprotno strogoj formi klasičnog predavanja.
Jedna od važnih novina je i snažnije međupredmetno povezivanje. Ideja je da deca, na primer, više ne uče istoriju izolovanu od književnosti, već da kroz projektne zadatke shvate širu sliku. U prevodu, trebalo bi da uče da razmišljaju. Planiran je i nastavak infrastrukturnih ulaganja vrednih preko milijardu dinara, sa posebnim fokusom na modernizaciju prostora i digitalne alate. Za sada, samo u planu.
Na nivou strategije, prednosti su jasne i imaju smisla. Nastavnici dobijaju priliku da nastavu prilagode svom odeljenju, a ne samo krutom programu. Međutim, mane se naziru u implementaciji. Kritika kaže da “nacionalni udžbenici” mogu da dovedu do jednoobraznosti mišljenja, a veća sloboda za škole često znači i veći teret za prosvetne radnike, koji su inače preopterećeni administracijom. Najveći rizik leži u održivosti, odnosno kako da sprovedemo reformu u školama gde internet “puca”, a računari zavise od donacija roditelja.
Ala su ga opravili, svaka im čast
Istina je da plan predviđa milionska ulaganja, ali svakodnevica u našim školama se i dalje zasniva na donacijama dogovorenim u roditeljskim viber grupama, što potvrđuju slike oronulih školskih toaleta i razbijenih stakala na prozorima učionica.
Roditelji skupljaju novac za zamenu vrata, rasvete ili krečenje. Normalna pojava, a ne treba da bude, jer je to obaveza lokalnih samouprava. Dok politika priča priču o veštačkoj inteligenciji, deca u rančevima nose asepsol, vlažne maramice i ubruse.
Ovaj “higijenski porez” koji roditelji prećutno plaćaju decenijama obesmišljava priču o besplatnom i modernom obrazovanju. Reforma koja ne obezbedi sapun u školskom toaletu, teško će da nauči đaka da misli. Ili će ga naučiti da misli pogrešno. Ako osnovna infrastruktura zavisi od dobre volje roditelja, obrazovni sistem nije reformisan, nego je na infuziji naših privatnih sredstava.
Tema koja se zaobilazi je i status nastavnika. Očekujemo da nam nastavnici i učitelji budu motivisani, a istovremeno skupljaju novac za krečenje. Svakako, septembar bi trebalo da donese odgovor da li je sistem u stanju da preuzme punu odgovornost za školstvo, od modernog softvera do najobičnije kvake na vratima toaleta. Ili će nam deca ruke prati “digitalno”. Dok razmišljaju.
Još uvek nema komentara.