Zašto je za Ruse dobro da NIS pređe u mađarske, a ne u srpske ruke?

U istom danu, na Svetog Jovana, dogovorom o prodaji NIS-a pohvalili su se i predsednik Srbije Aleksandar Vučić i ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov.

Prvi je rekao da je u sporazum o kupoprodaji između mađarskog MOL-a i ruskog Gazprom Nefta ubačena i Rafinerija u Pančevu. Napomenuo je da „to neko nije želeo da prihvati odmah“. jer „imaju rafineriju u Bratislavi i Budimpešti, ali smo mi to ubacili u sporazum između Srbije i MOL-a, i Rafinerija mora da radi“.

Drugi je ocenio obostrano korisnim preliminarni dogovor o prodaji većinskog paketa NIS-a MOL-u, podvukavši da da do sporazuma ne bi došlo, da je on bio nepovoljan za rusku stranu.

Obe izjave otvorile su i neka pitanja. Prvo, da li je i zbog čega uopšte bilo potrebno ubeđivati nekog da u sporazum uključi rafineriju i koga? Naime, samo pet dana ranije, mađarski šef diplomatije Peter Sijarto, gostujući u Beogradu, rekao je za RTS da MOL smatra da rafinerija u Pančevu ima ključnu važnost.

Imajući to u vidu, malo je verovatno da je Mađare trebalo ubeđivati da kupe i rafineriju. Osim toga, kako za Naš portal kaže profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Dejan Šoškić, predmet ovog kupoprodajnog je paket akcija kompanije, a ne pojedinačna imovina.

“Ne može se prodavati pojedinačno imovina preduzeća bez saglasnosti postojeće uprave i, pitam se, to je prosto posao koji ne podrazumeva bilo kakvu posebnu kupovinu ili nekupovinu imovine. Tako da, u kontekstu onoga što je najavljeno da će se desiti, a to je da će MOL preuzeti akcije ruskog vlasnika, u takvoj transakciji nije moguće birati elemente imovine”, objašnjava Šoškić.

“Dominantni budući vlasnik bi mogao doneti odluku da kasnije, eventualno, neki deo imovine, uključujući eventualno i neka postrojenja, otuđi, proda, renovira i tome slično, ali u samoj transakciji moguće je samo da se pregovara o ceni, o tim vlasničkim udelima, eventualno o nekim budućim planovima i obavezama. Na taj način se stiču akcije, pri čemu je prodavac, čini mi se sasvim jasno, dominantni prodavac ruska strana. Tako da nisam uopšte siguran kakvu je ulogu u celom tom poslu mogla imati država Srbija. Tako da, po dva osnova, mislim da ta izjava prosto teško može da nađe neko opravdanje i utemeljenje u realnosti”, smatra profesor Šoškić.

Ostaje mogućnost i da Rusi nisu bili za prodaju rafinerije u Pančevu, ali je pitanje da li je bilo moguće izdvojiti je iz ukupne imovine NIS-a. Ekonomski analitičar Milan Kovačević objašnjava da kad se prodaje većinski paket kompanije, to podrazumeva svu imovinu, uključujući i prava na eksploataciju nafte i preduzeća koja su u vlasništvu kompanije koja se prodaje.

Ni stručnjak za energetiku Miloš Zdravković nije siguran da je bilo potrebe za ubeđivanjem da se rafinerija uvrsti u sporazum.

“To je svakako najmodernija rafinerija u ovom delu Evrope, kao takva je svakom potrebna. Fakat je da su Rusi zadržali tu rafineriju i modernizovali je, a s druge strane Hrvatska INA je prodala svoj biznis i Mađarska je zbog blizine svojih rafinerija ugasila rafineriju u Sisku, ostala je samo ona u Rijeci. E sad… da li su Mađari procenili da im je ova rafinerija potrebna ili ih je neko ubedio… To je suviše veliki biznis da bi tu moglo da se priča o ubeđivanju”, ocenjuje Zdravković za Naš portal.

Osim toga, upitno je i kakve bi bile šanse za skidanje američkih sankcija da je rafinerija ostala u ruskim rukama i da novi vlasnik NIS-a nastavi da prerađuje naftu u ruskoj kompaniji, budući da je proklamovani cilj sankcija da se Rusima smanji zarada za finansiranje rata u Ukrajini.

Drugo pitanje koje otvara izjava Lavrova je zašto je za Ruse povoljan sporazum sa mađarskom kompanijom, ali ne i sa Srbijom, koja je, bar prema izjavama zvaničnika, nudila opciju da otkupi ruski udeo u NIS-u. Drugim rečima, šta je to što su Mađari mogli da ponude Rusima, a nisu mogli Srbi?

Na ovo pitanje, ni jedan od sagovornika Našeg portala nema konkretan odgovor. Napominju da na to pitanje samo Rusi mogu da odgovore.

Milan Kovačević navodi da je pitao rusku ambasadu u Beogradu da li je Rusija zaista rekla da Srbija ne može da  kupi NIS, ali da nije dobio pisani odgovor.

“Meni to ne izgleda logično. Mislim, zašto bi Rusiji bi smetalo ko će kupiti, zašto bi loše bilo da kupi Srbija”, pita Kovačević.

On podseća da je Srbija imala osnov za promenu sporazuma sa Rusima, budući da nije realizovan gasovod “Južni tok”.  “Odavno je trebalo pokušati da se popravi taj ugovor s Rusima. A ako je tačno da jedino mi nismo mogli da kupimo i da je to prodato Mađarima… mislim, prosto smo mi srljali u najgore rešenje za nas”, kaže Kovačević.

On napominje da se u javnosti sve vreme pominje kako Srbija nije želela da kvari odnose s Rusijom zbog NIS-a, ali ako Rusi nisu želeli da prodaju NIS Srbiji, onda je pitanje zašto im neko nije rekao da time kvare odnose sa Srbijom.

Ni Miloš Zdravković nema odgovor na pitanje zašto Srbija kao manjinski vlasnik nije imala prednost pri otkupu ruskog udela u NIS-u.

“To je sad već političko pitanje na koje ja kao inženjer ne mogu da vam odgovorim. Ali je fakat da je za državu Srbiju najbolje bilo da je ona vlasnik toga. Da li smo mi loše vodili tu rafineriju i celu Naftnu industriju Srbije? Jesmo. Da li je to mogao da bude bolji menadžment, pa da ne dođemo u tu situaciju? To je takođe tačno. Da li smo mi imali tehnologije da vadimo naftu… Pazite, Rusi kad su uzeli i preuzeli vlasništvo nad NIS-om, oni su doneli tehnologije i dobro iscrpili ležišta nafte kod nas. Znači, oni su napravili veliki profit od toga i na kraju još dobro i prodali to. Tako da su oni svakako pobednici. Sad, da li je država Srbija trebala to da kupi? Da, trebala je, ali očito nije bilo volje ruske strane da proda nama”, zaključuje Zdravković.