Model „Jura“: Kako je Srbija prodala dostojanstvo radnika za jeftinu tehnologiju i propale subvencije
Pitanje uslova rada u pogonima kompanije „Jura“ ponovo je dospelo u žižu javnosti usled izveštaja o ekstremnim temperaturama u proizvodnim halama u Nišu. Dok predstavnici lokalnih organizacija i radnici svedoče o tome da rashladni sistemi ne rade, usled čega zaposleni kolabiraju na radnim mestima, uprava kompanije tvrdi da je klimatizacija potpuno ispravna i da se temperatura stabilno kreće u zakonskim okvirima od 23 do 26 stepeni. Ovaj duboki jaz između zvaničnih izveštaja i realnosti na terenu predstavlja tek najočigledniji simptom strukturalnog sloma modela privlačenja stranih direktnih investicija koji je Srbija intenzivno sprovodila tokom proteklih petnaest godina.
Suština ovog modela počiva na visokoj mobilnosti kapitala i niskoj tehnološkoj složenosti. Državni budžet je kompaniju „Jura“ do februara 2015. godine podržao sa najmanje 25 miliona evra direktnih subvencija, uz besplatno ustupanje zemljišta na 99 godina u Nišu i Leskovcu. Međutim, kako se proizvodnja u ovim pogonima svodi na jednostavnu manuelnu montažu elektro-kablova na običnim stolovima, investitor nije vezan za lokaciju značajnim kapitalnim ulaganjima u opremu. To kompaniji omogućava da, po isteku ugovornih obaveza i amortizaciji državnih podsticaja, lako dislocira proizvodnju u države sa još jeftinijom radnom snagom, poput Tunisa, što je menadžment otvoreno koristio kao argument tokom pregovora sa radnicima.
Skandal sa pelenama i retorika negiranja radničkih prava
Narušavanje dostojanstva radnika u „Juri“ privuklo je pažnju javnosti još 2016. godine, kada su mediji i sindikalni predstavnici prvi put izneli svedočenja o ekstremno restriktivnim merama unutar fabrika. Prema tvrdnjama bivših i tadašnjih zaposlenih, menadžment je uvodio stroge zabrane i ograničenja čak i za obavljanje osnovnih fizioloških potreba. Radnici su svedočili da im se tokom radnog vremena drastično ograničavao odlazak u toalet, a u javnost su dospeli navodi da se zaposlenima preporučivalo nošenje pampers pelena kako ne bi napuštali proizvodnu traku. Uprava kompanije je ove optužbe odmah demantovala, karakterišući ih kao insinuacije.
Međutim, umesto da državne institucije sprovedu rigoroznu istragu o ovim tvrdnjama, politički vrh Srbije stao je u otvorenu odbranu investitora. Prilikom posete fabrici, tadašnji premijer Aleksandar Vučić izjavio je da je reč o „najboljoj fabrici“ i da nigde nije video „te čuvene pelene“ o kojima se pisalo. Politički vrh je aktivno obeshrabrivao iznošenje ovakvih podataka u javnost, uz obrazloženje da bi širenje negativnih informacija o uslovima rada moglo da stvori nepovoljan ambijent i odvrati buduće strane investitore od ulaganja u Srbiju. Time je javno poslata poruka da su interesi kapitala i subvencija stavljeni iznad zakonom garantovanih prava i dostojanstva domaće radne snage.
Donacija automobila i neutralizacija institucija
Za nesmetano funkcionisanje sistema u kom se radnicima suspenduju osnovna prava na radu bilo je neophodno marginalizovati nadzorne državne organe. Ključni momenat koji ukazuje na sistemsku korupciju dogodio se 2013. godine, kada je kompanija „Jura“, na zvaničan pisani zahtev Ministarstva rada pod vođstvom Jovana Krkobabića, donirala tom ministarstvu dva putnička automobila „Kia Ceed“ u vrednosti od oko 30.000 evra.
Iako su vozila prebačena u Beograd za potrebe ministarstva i nikada ih nisu koristili lokalni inspektori rada u Nišu, ugovor o donaciji je realizovan. Koalicija za nadzor javnih finansija i Transparentnost Srbija oštro su reagovale, ukazujući da Zakon o donacijama i humanitarnoj pomoći izričito zabranjuje da državni organi primaju putnička vozila kao donacije, te da ovakav čin direktno kompromituje nezavisnost Inspekcije rada koja kontroliše donatora. Posledično, inspekcija je u pogonima kompanije „Jura“ godinama konstatovala isključivo minimalne tehničke propuste, dok su sistemski problemi ignorisani.
Uprkos višemesečnim i višegodišnjim žalbama na uslove rada, vlast je opravdanje za izdašne subvencije tražila u finansijskoj računici. Aleksandar Vučić je 2016. godine tvrdio da je država uložene subvencije od 28 miliona evra vratila kroz poreze i doprinose u roku od samo jedne godine. Ekonomska analiza koju je sproveo Istinomer dekonstruisala je ovu tvrdnju kao matematički neodrživu. Čak i uzimajući u obzir maksimalan istorijski broj od 5.199 zaposlenih na dan 31. decembra 2015. godine, porezi i doprinosi obračunati na minimalne zarade koje su radnici primali nisu mogli obezbediti povrat te sume u roku kraćem od tri godine, što dokazuje da je stvarni povrat investicije bio višestruko sporiji nego što je javnosti predstavljano.
Slučaj menadžera Kanga i eskalacija nezadovoljstva
Radna svakodnevica unutar pogona obeležena je strogim restrikcijama i stalnim pritiskom. Radnicima je tokom smene najstrože zabranjena međusobna verbalna komunikacija, a pretnje otkazom u slučaju trudnoće ili dužeg bolovanja bile su stalni pritisak pod kojim se radilo. Tokom letnjih meseci, pregrejanost hala i nefunkcionalna klimatizacija dovodile su do čestih intervencija Hitne pomoći. Reakcije domaćih rukovodilaca na pritužbe radnika često su prelazile granice profesionalnog ponašanja, uz uvrede koje su nipodaštavale socijalno poreklo zaposlenih.
Fizički incident koji se dogodio 27. septembra 2024. godine u Leskovcu ogolio je stepen ugroženosti radnika. Južnokorejski menadžer Kang fizički je napao dve radnice koje su sedele na stolicama koje su im zvanično dodeljene na osnovu medicinske dokumentacije o invaliditetu rada. Menadžer je vikao, podigao ih sa radnih mesta i počeo da baca stolice, usled čega je jedna radnica lakše povređena, dok je druga zbog pretrpljenog stresa hospitalizovana na odeljenju psihijatrije.
Iako je kompanija pod pritiskom javnosti raskinula radni odnos sa Kangom 1. oktobra 2024. godine, radnici su svedočili da su njegovi ispadi besa i maltretiranje zaposlenih bili tolerisani duže vreme. Sindikalni pokušaji da se organizuje potpisivanje peticije za njegovo procesuiranje i deportaciju naišli su na opstrukciju lokalnog menadžmenta koji je ucenjivao radnike i skrivao formulare.
Neuspeli pregovori i uloga Ministarstva rada
Sve veće nezadovoljstvo akumulirano tokom trinaest godina rada na nivou zakonskog minimalca dovelo je do organizovanja generalnog štrajka u Leskovcu u junu 2024. godine. Štrajk je počeo 7. juna jednosatnim obustavama rada, da bi se 11. juna transformisao u generalnu obustavu. Od oko 5.000 radnika koliko je fabrika zapošljavala pre pandemije, u tom trenutku je radilo oko 3.100 ljudi. Broj aktivnih štrajkača bio je sveden na oko 800 zbog intenzivne kampanje zastrašivanja koju je sproveo menadžment. Rukovodioci smena su pojedinačno pozivali radnike u kancelarije uprave, primoravajući ih da potpišu iščlanjenje iz sindikata pod pretnjom premeštaja na teža radna mesta i ukidanja stimulativnih bonusa.
Zahtevi štrajkača bili su fokusirani na elementarne ekonomske i higijenske potrebe. Radnici su zahtevali povećanje osnovnih zarada za 20 odsto, s obzirom na to da su trinaest godina radili na nivou minimalca. Tražena je i hitna reforma sistema bonusa kako odsustvo zbog opravdanog bolovanja od dan ili dva ne bi automatski brisalo celokupan stimulativni deo plate i ponovo ih ostavljalo na bazičnom minimalcu. Pored toga, radnici su zahtevali podizanje naknade za topli obrok sa sramotnih 250 na 400 dinara neto, jer taj iznos nije korigovan pune tri godine. Najzad, svedočanstvo o stanju u fabrikama bio je i zahtev da se izdvoji skromnih pet hiljada dinara mesečno na nivou cele kompanije za nabavku osnovnih higijenskih sredstava, poput sapuna i toalet papira, koji su konstantno nedostajali u fabričkim toaletima.
Nakon 19 dana obustave rada, tokom kojih je poslodavac u krug fabrike uveo i privatno obezbeđenje, štrajk je prekinut 26. juna 2024. godine. Predsednik Štrajkačkog odbora Predrag Stojanović izjavio je da su radnici izigrani od strane Ministarstva rada. Ministarstvo je tražilo obustavu celodnevnog štrajka kako bi se pregovori nastavili u Beogradu, ali se poslodavac na sastanku povukao iz dogovora, dok je država pokazala potpunu nemoć da ga primora na ustupke. Zoran Marković iz Samostalnog sindikata metalaca Srbije ocenio je ovaj ishod kao težak poraz za Republiku Srbiju.
Egzodus auto-industrije sa juga Srbije u 2026. godini
Tokom 2025. i početkom 2026. godine, socijalna kriza u fabrici „Jura“ dobila je novu dimenziju usled drastičnog pada prodaje od 45 odsto na evropskom tržištu auto-komponenti. Kompanija, koja na tri lokacije u Srbiji zapošljava 6.421 radnika, uvela je sistem za upravljanje vanrednim situacijama u leskovačkom ogranku EEC. Ponuđeni su sporazumni raskidi ugovora uz otpremnine od 350.000 do 400.000 dinara za 45 radnika, dok je 131 zaposleni već upućen na plaćeno odsustvo.
Ključni spor u februaru 2026. godine nastao je povodom zahteva kompanije upućenog Ministarstvu rada za produženje plaćenog odsustva za dodatnih 300 radnika do kraja 2026. godine uz naknadu od 60 odsto zarade. Samostalni sindikat metalaca Srbije odbio je da da obaveznu saglasnost bez koje Ministarstvo ne može da odobri produženje preko zakonskih 45 radnih dana. Sindikalni predstavnici ukazuju na apsurdnu praksu: dok se stotine radnika šalju na prinudne odmore, preostali radnici u pogonima izloženi su ekstremno visokim normama, prekovremenom radu i radnim subotama kako bi nadoknadili manjak ljudi.
Ovaj privredni slom u Leskovcu i Niš je deo šireg talasa gašenja i povlačenja stranih kompanija koje su godinama koristile izdašne državne subvencije. Jug Srbije, koji je projektovan kao centar proizvodnje kablova za automobilsku industriju, danas trpi najteže udarce prestanka državnih podsticaja.
Najdrastičniji primer ovog trenda je nemački „Leoni“, koji je krajem 2025. godine potpuno zatvorio svoj pogon u Malošištu kod Doljevca, ostavljajući 1.900 radnika bez posla, iako je od države dobio oko 50 miliona evra direktne i indirektne pomoći. Istovremeno, nemački „Draexlmaier Group“ gasi svoju fabriku kablova u Zrenjaninu do kraja 2026. godine, što direktno pogađa oko 2.000 zaposlenih, uprkos subvencijama od 154 miliona dinara koje su im dodeljene 2013. godine.
U tekstilnom sektoru, italijanski „Benetton“ ugasio je svoj niški pogon u aprilu 2025. godine, ostavljajući 900 radnika bez posla nakon što je potrošio milion i po evra (167 miliona dinara) državnih podsticaja. Ni britanski „Aptiv“ u Leskovcu, koji je primio čak 25,5 miliona evra subvencija, nije uspeo da očuva stabilnost: broj zaposlenih u tom gradu smanjen je sa pet na tri hiljade, dok je njihov pogon u Zaječaru u potpunosti zatvoren. Kineski „Johnson Electric“ iz Niša takođe je smanjio radnu snagu za 16 odsto, odnosno za oko 350 ljudi, nakon što je prethodno izmenio ugovor o podsticajima kako bi izbegao vraćanje milionskih subvencija. Najzad, turski „Jeansy“ u Leskovcu, koji je primio 1,75 miliona evra podsticaja, i danski „Kentaur“ u Vranju proglasili su likvidaciju i napustili Srbiju praktično odmah nakon što su im istekle zakonske obaveze definisane ugovorima o subvencijama, ostavljajući na stotine radnika bez perspektive i adekvatnih otpremnina.
Sindikalni lideri su na sastanku sa premijerom Đurom Macutom u januaru 2026. godine predočili podatak da je tokom prethodne godine čak 12.640 radnika u ovom sektoru bilo na prinudnim plaćenim odsustvima dužim od zakonskog limita, što je rezultiralo trajnim gubitkom preko 6.000 radnih mesta. Istovremeno, Međunarodni monetarni fond (MMF) je revidirao prognozu rasta za Srbiju u 2026. godini naniže na 2,8 odsto, dok projektovana inflacija od 5,2 odsto dodatno pojačava pritisak na prerađivački sektor. Rezultat petnaestogodišnjeg modela zasnovanog na subvencionisanju niskotehnološke proizvodnje jeste privredni krah koji je jug Srbije ostavio u stanju duboke ekonomske i socijalne nestabilnosti.
Još uvek nema komentara.