Zemlja u kojoj je prestup biti žena: Godine sistemskog brisanja Avganistanki
Četiri godine bile su dovoljne da devojčicama zatvore škole, studentkinjama fakultete, ženama oduzmu posao, politički život i slobodu kretanja. Danas u Avganistanu gotovo da ne postoji oblast života koja nije uređena pravilima namenjenim isključivo ženama.
Avgusta 2021. godine, dok su Talibani ulazili u Kabul, njihovi predstavnici uveravali su domaću i međunarodnu javnost da će položaj žena biti drugačiji nego tokom njihove prve vladavine devedesetih godina. Govorili su da će žene moći da rade, da će njihova prava biti poštovana „u skladu sa islamskim pravom“ i da nema razloga za strah.
Sve što je usledilo pokazalo je suprotno.
Za manje od četiri godine devojčicama je zabranjeno srednje obrazovanje, potom i studiranje. Žene su uklonjene iz velikog dela državnih institucija, zabranjen im je rad u domaćim i međunarodnim nevladinim organizacijama, uključujući agencije Ujedinjenih nacija, zatvoreni su parkovi, teretane i kozmetički saloni, dok su pravila o kretanju, oblačenju i ponašanju u javnosti postajala sve stroža. U avgustu 2024. godine većina tih odluka objedinjena je Zakonom o promovisanju vrline i sprečavanju poroka, čime su privremeni dekreti dobili trajni pravni okvir.
Država je prvo zatvorila učionice
U Avganistanu danas postoji granica koju nijedna devojčica ne može da pređe. Nalazi se na kraju šestog razreda osnovne škole.
Posle toga obrazovanje za devojčice prestaje.
UNICEF procenjuje da je više od dva miliona devojčica ostalo bez mogućnosti da nastavi školovanje, a svake godine tom broju pridružuju se nove generacije koje završavaju osnovnu školu i umesto đačke knjižice dobijaju zabranu.
Obrazovanje je među prvim pravima koje su Talibani oduzeli ženama, ali njegove posledice osećaće se decenijama. Devojčica kojoj je danas zatvorena škola neće upisati fakultet. Bez fakulteta neće postati lekarka, profesorka, advokatica, novinarka ili inženjerka. Društvo neće izgubiti samo njeno znanje. Izgubiće i generacije žena koje bi jednog dana obrazovale druge, lečile, sudile ili istraživale.
Važno je podsetiti da položaj žena u Avganistanu ni pre 2021. godine nije bio ravnopravan. Rat, siromaštvo i patrijarhalni obrasci decenijama su ograničavali njihove živote, posebno u ruralnim sredinama. Ipak, između 2001. i 2021. milioni devojčica prvi put su krenuli u školu, hiljade žena završile su fakultete, a sve više njih radilo je kao lekarke, profesorke, sutkinje, advokatice, novinarke i državne službenice.
Talibani nisu vratili društvo nekoliko godina unazad. Izbrisali su dve decenije sporog i teškog napretka.
Život žene danas određuje država
Posle škola usledile su zabrane koje zadiru u gotovo svaki deo svakodnevice.
Žena u Avganistanu danas mora da bude potpuno pokrivena u javnosti. Talibanski zakon predviđa pokrivanje celog tela i lica, dok se ženski glas tretira kao nešto što ne sme da bude prisutno u javnom prostoru. Ženama je zabranjeno da pevaju, recituju ili glasno čitaju pred muškarcima koji im nisu bliski srodnici. Vlast određuje kako žena izgleda, kako govori i koliko će uopšte biti vidljiva ljudima oko sebe.
Pravila se ne završavaju na odeći. Putovanja bez mahrama, muškog srodnika ili supruga, ozbiljno su ograničena, a način na koji se ta pravila sprovode razlikuje se od pokrajine do pokrajine. Izveštaji Misije Ujedinjenih nacija za pomoć Avganistanu pokazuju da se u pojedinim delovima zemlje ženama uskraćuje prevoz ukoliko nisu u pratnji muškarca ili ukoliko verska policija proceni da nisu odevene u skladu sa propisima.
To znači da odlazak kod lekara, državne institucije, humanitarne organizacije ili radnog mesta često ne zavisi od potreba žene, već od toga da li će joj biti dozvoljeno da uopšte stigne do odredišta.
Pravo na lečenje postalo je još jedna prepreka
Kriza avganistanskog zdravstva traje godinama, ali su odluke Talibana dodatno pogoršale položaj žena.
U zemlji u kojoj vlast ograničava kontakte žena sa muškarcima koji im nisu srodnici, pristup lekarkama i zdravstvenim radnicama postaje od presudnog značaja. Istovremeno, Talibani su krajem 2024. godine zabranili školovanje velikom broju budućih medicinskih sestara, babica i drugih zdravstvenih radnica.
Posledice takvih odluka osećaće se godinama. Broj žena koje mogu da pružaju zdravstvenu zaštitu biće sve manji upravo u trenutku kada su ženama nametnuta pravila koja im otežavaju pregled kod muškaraca.
Na taj način država je stvorila začarani krug iz kojeg najveću cenu plaćaju pacijentkinje. Ograničeno kretanje otežava odlazak u zdravstvenu ustanovu, dok zabrana obrazovanja novih zdravstvenih radnica smanjuje broj žena koje uopšte mogu da ih pregledaju. Za mnoge Avganistanke pravo na lečenje više ne zavisi od bolesti, već od spleta zabrana koje nemaju nikakve veze sa medicinom.
Posle škola na red je došla ekonomska nezavisnost
Žene su uklonjene iz velikog dela državnih institucija, zabranjen im je rad u nevladinim organizacijama i agencijama Ujedinjenih nacija, dok je broj profesija kojima uopšte mogu da se bave postajao sve manji. Hiljade lekarki, profesorki, pravnica, službenica i humanitarnih radnica ostale su bez mogućnosti da rade posao za koji su se školovale.
Posebno upečatljiva bila je odluka o zatvaranju kozmetičkih salona. Za hiljade žena oni nisu predstavljali luksuz niti mesto za ulepšavanje. Bili su poslednji legalni posao kojim su mogle da izdržavaju sebe i porodicu. Njihovim zatvaranjem nestao je jedan od retkih prostora u kojem su žene mogle da budu finansijski nezavisne i okupljene bez stalnog nadzora države ili muškaraca iz porodice.
Prema analizama UN Women, Avganistan danas beleži jedan od najvećih rodnih ekonomskih jazova na svetu. Sve veći broj žena nema pristup zaposlenju, obrazovanju niti stručnom usavršavanju, dok se njihov rad svodi na neplaćene poslove u domaćinstvu ili porodičnoj proizvodnji.
Žena koja trpi nasilje ostaje sama pred sistemom
Pre povratka Talibana postojala su skloništa za žene koje su bežale od porodičnog nasilja, organizacije koje su pružale pravnu pomoć, specijalizovana tužilaštva i žene koje su radile kao sutkinje, tužiteljke i advokatice. Taj sistem nikada nije bio dovoljno razvijen niti podjednako dostupan u celoj zemlji, ali je predstavljao mogućnost da žena potraži zaštitu i pokuša da izađe iz nasilja.
Danas je veliki deo te mreže nestao.
Organizacija Amnesty International dokumentovala je da su skloništa zatvorena, da su organizacije koje su pomagale ženama ostale bez mogućnosti da rade, a da su mnoge žene koje su pobegle od nasilja ostale bez bezbednog mesta na kojem bi mogle da nastave život. Deo njih vraćen je porodicama od kojih su pobegle, dok su žene koje su radile u pravosuđu uklonjene iz sistema.
Istovremeno su ženama zatvorene škole, oduzeta radna mesta i izvori prihoda, ograničeno kretanje, a pravila koja uređuju njihov svakodnevni život postala su stroža nego ikada. Izlazak iz nasilja postao je gotovo nedostižan za veliki broj žena jer više nema ni ekonomskih ni institucionalnih uslova koji bi im omogućili da napuste nasilnika.
Svaka žena koja je podigla glas postala je meta
Među prvim ljudima koji su javno ustali protiv talibanske vlasti bile su upravo žene. Protesti u Kabulu, Heratu i drugim gradovima počeli su gotovo odmah nakon ulaska Talibana u glavni grad. Tražile su da im se ne oduzmu škole, poslovi i pravo da učestvuju u društvu.
Demonstracije su nasilno rasturane, učesnice privođene, a pojedine aktivistkinje danima ili nedeljama držane na nepoznatim lokacijama. Organizacija Human Rights Wath prikupila je svedočenja žena koje govore o fizičkom i psihičkom zlostavljanju, pretnjama, ispitivanjima i pritiscima da pred kamerama javno priznaju kako su pogrešile što su protestovale.
Nestankom novinarki nestale su i priče o ženama
Među profesijama koje su gotovo iščezle iz javnog prostora nalazi se i novinarstvo. Pre 2021. godine Avganistanke su radile kao reporterke, urednice, voditeljke i producentkinje. Danas ih je u medijima višestruko manje, a one koje su ostale rade pod pravilima koja određuju kako moraju da budu obučene, kako mogu da nastupaju i o čemu smeju da izveštavaju.
U mnogim delovima Avganistana muškim novinarima nije dozvoljeno da razgovaraju nasamo sa ženama niti da ulaze u prostore u kojima one borave. Nestankom novinarki iz redakcija nestale su i priče o porodičnom nasilju, zdravlju žena, trudnoći, siromaštvu i svakodnevnom životu iza zatvorenih vrata. Polovina stanovništva postala je gotovo nevidljiva i u medijima.
Zašto Ujedinjene nacije upozoravaju na „rodni aparthejd“
Poslednjih godina sve češće se čuje izraz „rodni aparthejd“. Iako taj pojam još nije zasebno definisan u međunarodnom krivičnom pravu, koriste ga stručnjaci Ujedinjenih nacija, pravnici, aktivistkinje i organizacije za ljudska prava kako bi opisali sistem koji je uspostavljen u Avganistanu.
Država danas određuje do kog razreda devojčica sme da se školuje. Određuje da li žena može da studira, radi, putuje bez muškog srodnika ili da se pojavi u javnosti otkrivenog lica. Određuje način na koji mora da bude obučena i ograničava situacije u kojima njen glas sme da se čuje. Ženama je zabranjeno da pevaju, recituju ili glasno čitaju pred muškarcima koji im nisu bliski srodnici. Istovremeno im se oduzimaju mogućnosti da rade, da samostalno zarađuju, da učestvuju u političkom životu ili da potraže zaštitu od nasilja.
Zbog toga se više ne govori samo o diskriminaciji. Reč je o sistemu u kojem se čitav jedan pol uređuje posebnim pravilima koja ne važe ni za koga drugog.
Međunarodni krivični sud prvi put je položaj žena stavio u središte optužbi
Međunarodni krivični sud je u julu 2025. godine izdao naloge za hapšenje vrhovnog vođe Talibana Hibatulaha Ahundzade i predsednika talibanskog Vrhovnog suda Abdul Hakima Hakanija zbog sumnje da su odgovorni za progon žena i devojčica na rodnoj osnovi kao zločin protiv čovečnosti.
U obrazloženju naloga navodi se teško uskraćivanje osnovnih prava, uključujući pravo na obrazovanje, slobodu kretanja, slobodu izražavanja, privatni i porodični život. Time je položaj žena u Avganistanu prvi put postao jedno od centralnih pitanja pred najvišom međunarodnom krivičnom institucijom.
Nalozi za hapšenje sami po sebi neće promeniti svakodnevni život Avganistanki. Međunarodni krivični sud nema sopstvenu policiju, a njihovo izvršenje zavisi od saradnje država. Ipak, odluka predstavlja jasnu poruku da sistemsko oduzimanje prava ženama više nije samo političko ili humanitarno pitanje, već predmet međunarodnog krivičnog prava.
Četiri godine bile su dovoljne da se promeni život miliona žena
Najveća greška bila bi posmatrati svaku od ovih zabrana zasebno. Zatvorene škole, zabrana studiranja, uklanjanje žena sa tržišta rada, ograničavanje kretanja, potpuno pokrivanje tela i lica, kontrola glasa, zabrana pevanja i recitovanja, gašenje skloništa za žrtve nasilja, progon aktivistkinja i uklanjanje žena iz medija deo su iste politike.
Cilj nije bio da se promeni način oblačenja ili organizacija školskog sistema. Cilj je bio da žena izgubi mogućnost da samostalno odlučuje o sopstvenom životu.
Četiri godine bile su dovoljne da devojčicama zatvore učionice, studentkinjama fakultete, ženama radna mesta, aktivistkinjama ulice, novinarkama redakcije, a žrtvama nasilja institucije koje su im pružale zaštitu. U zemlji u kojoj se čitav život žene uređuje posebnim pravilima, sloboda više nije pravo koje pripada svim građanima. Postala je privilegija rezervisana za muškarce.
Još uvek nema komentara.