Lajk, novi pratilac, „online“ ćaskanje: Kako su društvene mreže postale izvor ljubomore
Nekada je za ljubomornu scenu bio potreban makar sumnjiv telefonski poziv, nepoznat parfem ili stvarni susret. Danas je dovoljan lajk. Ili novi pratilac. Ili činjenica da je partner bio „online“, a nije odgovorio na poruku. Društvene mreže nisu izmislile ljubomoru, ali su joj dale nešto što ranije nije imala, neograničenu količinu materijala za sumnju.
Bions i Džej-Z na Instagramu prate samo jedno drugo, što se često navodi kao gotovo romantični ideal digitalnog doba. Za većinu parova, međutim, društvene mreže izgledaju sasvim drugačije.
Ko je novi pratilac? Ko je lajkovao fotografiju? Zašto je ostavljen komentar baš toj osobi? Zašto je aktivan, a ne odgovara? Zašto još čuva fotografiju bivše partnerke?
Od bezazlenog gledanja do kompulzivnog proveravanja put ume da bude veoma kratak. Neki partneri pregledaju listu pratilaca, stare fotografije i komentare, proveravaju vreme poslednje aktivnosti, traže lokaciju, a u ekstremnijim slučajevima zaviruju i u privatne poruke.
Psiholozi za takvo ponašanje sve češće koriste izraz digitalna ljubomora.
Problem nije ono što vidimo, nego ono što ne znamo
Klinička psihološkinja i seksološkinja Veronika Rosi objašnjava da veliki deo problema nastaje upravo zbog prirode društvenih mreža. One nam daju ogromnu količinu informacija, ali gotovo nikakav kontekst.
Vidimo da je partner nekome lajkovao fotografiju, ali ne znamo zašto. Vidimo da je nekoga zapratio, ali ne znamo kakav odnos imaju. Vidimo zelenu tačkicu koja pokazuje da je aktivan, ali ne znamo zašto nama ne odgovara.
A ljudski mozak ne voli praznine.
Kada nema objašnjenja, skloni smo da ga sami napravimo, često na osnovu sopstvenih strahova i nesigurnosti. Bezazleni digitalni trag tada može da preraste u čitavu priču koja možda nema nikakve veze sa stvarnošću.
Čak i lajk ostavljen pre nekoliko godina može naknadno da postane „dokaz“ nečega što se možda nikada nije dogodilo.
Društvene mreže istovremeno stvaraju još jednu neprijatnu iluziju: da je izbor partnera praktično beskonačan. Uvek postoji neko lepši, mlađi, zanimljiviji, uspešniji i udaljen samo jednu poruku.
Kod nesigurnijih osoba to lako može da stvori osećaj da smo zamenjivi i da je ljubavna veza neka vrsta neprekidnog takmičenja.
Što više proveravamo, manje smo mirni
Najveća zamka je u tome što proveravanje na kratko zaista može da smiri sumnju.
Pogledate telefon, nema ničega. Proverite profil, nema novih poruka. Pogledate lokaciju, partner je tamo gde je rekao da će biti.
Olakšanje, međutim, traje kratko.
Upravo zato nastaje začarani krug, što više proveravamo, više nam je novih provera potrebno da bismo ponovo osetili sigurnost.
Rosi upozorava da stalno praćenje ne uklanja ljubomoru, već može da je pretvori u hroničan obrazac ponašanja. Kontrola kratkoročno smanjuje anksioznost, ali je dugoročno hrani.
Drugim rečima, proveravate da biste se smirili, a na kraju vam je potrebno sve više proveravanja da biste uopšte bili mirni.
I istraživanja pokazuju isti obrazac
Ovo nije samo utisak psihologa iz ordinacija.
Novije longitudinalno istraživanje pratilo je 322 mlade osobe od 18 do 29 godina koje su bile u emotivnim vezama. Rezultati su pokazali da je ljubomora povezana sa društvenim mrežama bila povezana sa češćim elektronskim nadgledanjem partnera, a potom i sa manjim zadovoljstvom vezom.
Ranija istraživanja došla su do sličnih zaključaka. Osobe sa izraženijom anksioznošću u vezivanju češće osećaju ljubomoru zbog aktivnosti partnera na društvenim mrežama i češće proveravaju njegove profile.
Posebno je važna uloga poverenja. Kada njega nema dovoljno, ogromna količina informacija koju nude društvene mreže ne mora da donese sigurnost, može da proizvede upravo suprotno.
Zanimljivo je da se isti mehanizam nastavlja i kada se veza završi. Istraživanja o praćenju bivših partnera pokazuju da njihovo posmatranje na društvenim mrežama može da bude povezano sa većom ljubomorom, negativnim emocijama i težim oporavkom posle raskida.
Telefon kao privatni detektiv
Tehnologija nam je omogućila nivo kontrole koji prethodne generacije nisu imale.
Možemo da znamo gde je partner, kada je poslednji put bio aktivan, ko ga prati, čije fotografije gleda, šta lajkuje i sa kim komunicira.
Ali dostupnost podatka nije isto što i razumevanje.
Možemo da vidimo postupak, ali ne i nameru. Možemo da znamo gde se neko nalazi, ali ne i šta oseća. Možemo da imamo deset digitalnih tragova i da od njih napravimo potpuno pogrešnu priču.
Zato pokušaj da tehnologijom uklonimo svaku neizvesnost iz veze može da završi paradoksalno. Što više znamo, više sumnjamo.
Kada ljubomora prelazi granicu
Povremena ljubomora sama po sebi nije neobična. Problem počinje kada proveravanje postane automatsko i svakodnevno, kada utiče na raspoloženje, izaziva svađe i kada digitalni nadzor zameni razgovor.
Posebno zabrinjava kada jedan partner zahteva lozinke, pristup telefonu ili neprekidno deljenje lokacije kao dokaz ljubavi i vernosti.
Poverenje nije isto što i mogućnost da nekoga proverimo 24 sata dnevno.
Rešenje, smatraju stručnjaci, nije nužno u gašenju Instagrama ili ostavljanju telefona u fioci, već u prihvatanju nečega što tehnologija pokušava da nam predstavi kao problem koji može da reši, činjenice da drugu osobu nikada ne možemo potpuno kontrolisati.
Dobra veza ne nastaje zato što znamo svaki partnerov korak, već zato što nemamo potrebu da ga znamo.
Možda je upravo tu najveći paradoks ljubavi u vreme društvenih mreža: nikada nismo imali više mogućnosti da proverimo osobu koju volimo i nikada nije bilo lakše pronaći nešto zbog čega ćemo početi da sumnjamo.
Još uvek nema komentara.