Kako je promašena ptica u lovu stvorila Ginisovu knjigu rekorda
Na današnji dan, 27. avgusta 1955. godine, objavljeno je prvo izdanje Ginisove knjige rekorda. Knjiga koja je trebalo da rešava kafanske rasprave ubrzo je postala britanski bestseler, a potom i najprodavanija knjiga zaštićena autorskim pravima u istoriji. Možda nikada ne bi ni nastala da ser Hju Biver četiri godine ranije nije promašio jednu pticu.
Sve je počelo raspravom o ptici
Ideja se rodila u novembru 1951. godine, tokom lova u okrugu Veksford na jugoistoku Irske. Ser Hju Biver, tadašnji direktor pivare Ginis, i njegovi domaćini pokušavali su da pogode nekoliko zlatnih vivaka. Ptice su im izmakle, ali je ostalo pitanje: koja je najbrža lovna ptica u Evropi?
Jedni su tvrdili da je to upravo zlatni vivak, drugi se nisu slagali. Odgovor su potražili u knjigama, ali nijedan priručnik nije mogao da presudi.
Biver je shvatio da se slične rasprave svake večeri vode u hiljadama britanskih i irskih pabova. Ljudi su se prepirali oko najbrže životinje, najviše planine, najduže reke i najvećeg sportskog podviga, ali nije postojala jedna knjiga u kojoj bi mogli da pronađu pouzdan odgovor.
Tako je nastala zamisao o zbirci činjenica koja bi istovremeno služila kao reklama za Ginis pivo. Prvi primerci deljeni su besplatno pabovima. Knjiga je postala toliko tražena da su je gosti često odnosili sa sobom, pa je promotivni materijal ubrzo prerastao u proizvod namenjen knjižarama.
Zanimljivo je da prvobitno pitanje o najbržoj evropskoj lovnoj ptici nikada nije dobilo mesto u knjizi, jer su se njeni priređivači ograničili na svetske rekorde. Današnji Ginis kao najverovatniji odgovor navodi srednjeg ronca, pticu koja može da leti brzinom od oko 130 kilometara na čas.
Knjiga napisana za trinaest i po nedelja
Biveru su bili potrebni ljudi koji umeju da pronađu, provere i sistematizuju hiljade podataka. Atletičar i zaposleni u pivari Kris Čatauej preporučio mu je braću blizance Norisa i Rosa Mekvertera, koji su u Londonu vodili agenciju za prikupljanje činjenica i statističkih podataka.
Braća su se sa predstavnicima Ginisa sastala u septembru 1954. godine i odmah dobila posao. Njihova kancelarija nalazila se u dve prostorije nekadašnje fiskulturne sale na poslednjem spratu zgrade u londonskoj Flit stritu.
Usledila su pisma naučnicima, sportskim savezima, zoolozima, lekarima, istraživačima i ustanovama širom sveta. Knjiga nije smela da se zasniva na pričama i procenama. Svaki podatak morao je da ima potvrdu.
Posle početnog istraživanja, tekst je završen za trinaest i po nedelja tokom kojih se radilo po 90 sati, uključujući vikende i praznike.
Prvo izdanje imalo je 198 stranica, tamnozelene korice, zlatna slova i znak Ginisove harfe. Početni tiraž iznosio je 50.000 primeraka. Do Božića je knjiga već postala britanski bestseler.
Knjiga koja je oborila sopstveni rekord
Uspeh nije ostao ograničen na jednu sezonu. Do 1964. prodato je milion primeraka, a deset godina kasnije Ginisova knjiga rekorda proglašena je najprodavanijom knjigom zaštićenom autorskim pravima u istoriji, sa 23.950.000 prodatih primeraka. Stomilioniti primerak prodat je 2003. godine.
Nova izdanja izlazila su gotovo svake godine. Izostala su samo 1957, 1959. i 1963. godine. Menjale su se korice, fotografije i vrste rekorda, ali je osnovna ideja ostala ista: pronaći nešto što je moguće izmeriti i dokazati kao najbolje na svetu.
Naziv „Ginisova knjiga rekorda“ promenjen je 1999. u Guinness World Records, a već naredne godine pokrenut je i sajt. Nekadašnji priručnik za kafanske rasprave tako je prerastao u kompaniju sa televizijskim emisijama, događajima, muzejima i sudijama koje prisustvuju pokušajima obaranja rekorda širom sveta.
Ne može baš sve da postane rekord
Ginis danas vodi više od 50.000 različitih rekorda, a godišnje dobija približno isti broj prijava, skoro hiljadu nedeljno.
Ideja, međutim, nije dovoljna. Rekord mora da bude merljiv, proverljiv, ponovljiv i postavljen tako da neko drugi može da pokuša da ga obori. Zbog toga ne postoje zvanične kategorije za „najlepšu osobu“, „najtalentovanije dete“ ili „najboljeg pevača“. Takve ocene zavise od ukusa, a Ginis priznaje samo ono što može da se izmeri metrima, sekundama, kilogramima ili jasnim brojem.
Rekorderi ne dobijaju novčanu nagradu, Ginis ne plaća njihove troškove, opremu ili putovanja, već im, posle provere dokaza, dodeljuje zvaničnu potvrdu.
Pravila su se vremenom menjala. Više se ne prihvataju pokušaji koji podrazumevaju prekomerno konzumiranje hrane, brzo ispijanje alkohola, ugrožavanje životinja ili opasnost za publiku. Ukinute su i kategorije poput najvećeg puštanja balona i lampiona zbog posledica po životnu sredinu. Velike količine hrane pripremljene radi rekorda posle merenja moraju da budu podeljene ljudima ili donirane.
Od Vesne Vulović do Novaka Đokovića
Među ljudima sa ovih prostora čija su imena ušla u Ginisovu istoriju posebno mesto pripada stjuardesi Vesni Vulović. Ona je 1972. godine preživela pad sa visine od 10.160 metara bez padobrana, nakon eksplozije aviona JAT-a iznad tadašnje Čehoslovačke.
Njen rekord i dalje nije oboren. Potvrdu i medalju uručio joj je 1985. godine Pol Makartni, što je za Vesnu bilo posebno važno jer je odrasla slušajući Bitlse.
Ginis beleži i sportska dostignuća Novaka Đokovića, uključujući rekordnih 428 nedelja na prvom mestu ATP liste, kao i Nikole Jokića, koji je 2018. ostvario najbrži tripl-dabl u istoriji NBA lige za samo 14 minuta i 33 sekunde provedena na terenu.
Na stranicama su ostali i neobičniji domaći podvizi. Dalibor Jablanović iz Stubice uspeo je da na licu istovremeno izbalansira 31 kašiku, čime je 2013. godine postavio svetski rekord.
Ginisova knjiga nastala je da prekine kafanske rasprave. Sedam decenija kasnije radi nešto mnogo uspešnije: svakoj završenoj raspravi dodaje novo pitanje. Može li više, brže, duže ili neobičnije?
Još uvek nema komentara.