Zašto se glumcima kaže „slomi nogu“: Poreklo najčudnije pozorišne želje
Glumac je spreman da izađe na scenu. Kostim je obučen, tekst ponovljen, publika zauzima mesta, a neko mu umesto običnog „srećno“ kaže: „Slomi nogu!“ Izvan pozorišta to bi zvučalo kao pretnja. Iza scene je jedna od najpoznatijih želja za uspešan nastup.
Izraz je stigao iz engleskog jezika, u kojem se „break a leg“ koristi kao zamena za „good luck“. Njegovo značenje je jasno, ali poreklo nije. Upravo je ta neizvesnost tokom godina proizvela veliki broj priča, od sujeverja i dubokog naklona publici do slomljenih stolica i ubistva američkog predsednika.
Problem je što nijedna od tih priča nije definitivno dokazana.
Zašto glumcima nije dovoljno reći „srećno“
Pozorište je mesto na kojem se mnogo toga može promeniti u nekoliko sekundi. Glumac može da zaboravi tekst, deo scenografije može da zakaže, svetlo da se uključi u pogrešnom trenutku, a rekvizit da nestane baš kada je potreban.
Nije neobično što su ljudi koji rade u takvom okruženju razvili veliki broj rituala. Jedan od njih podrazumeva da se sreća ne priziva direktno, jer bi njeno otvoreno pominjanje moglo da izazove upravo suprotan rezultat.
Zato se glumcu ne želi sreća, već nesreća koja bi, prema logici pozorišnog sujeverja, trebalo da se pretvori u uspešan nastup.
Rečnik Cambridge Dictionary izraz „break a leg“ jednostavno definiše kao način da nekome poželimo sreću, naročito pre nastupa. Pitanje zašto se pominje baš noga mnogo je komplikovanije.
Najverovatniji trag vodi do Nemačke
Jedna od češće navođenih teorija izraz povezuje sa nemačkom željom „Hals- und Beinbruch“, koja doslovno znači „slom vrata i noge“.
Ova neobična čestitka početkom 20. veka koristila se među lovcima i pilotima, a ubrzo se pojavila i u pozorišnom svetu. Značenje joj je bilo potpuno suprotno od izgovorenih reči: onome kome se obraćamo zapravo želimo uspeh i bezbedan povratak.
Ipak, ni ova teorija ne objašnjava zašto su Nemci počeli da jedni drugima žele slomljene kosti. Moguće je da je i ona nastala iz pokušaja da se sudbina prevari izgovaranjem suprotnog od onoga što zaista želimo.
Da li „slomiti nogu“ zapravo znači pokloniti se
Druga teorija zvuči znatno elegantnije. Prema njoj, „slomiti nogu“ nije značilo povrediti se, već savijati koleno tokom dubokog naklona.
Uspešna predstava završava se aplauzom, izlascima glumaca pred publiku i ponovljenim naklonima. Želja da glumac „slomi nogu“ tako bi značila da mu publika toliko aplaudira da mora više puta da se vrati na scenu i pokloni.
Ovo objašnjenje savršeno odgovara pozorišnom ambijentu, ali za njega nema dovoljno istorijskih dokaza. Ostalo je jedna od lepših priča koje se prepričavaju iza scene.
Teorija o zavesama i izlasku na scenu
U pozorišnom jeziku reč „legs“ označava uske zavese postavljene sa bočnih strana scene. One skrivaju glumce, tehniku i deo prostora koji publika ne bi trebalo da vidi.
Prema jednoj teoriji, „break a leg“ prvobitno je značilo proći iza tih zavesa i izaći pred publiku. To je bilo posebno važno u vreme vodvilja, kada su izvođači ponekad bili plaćeni samo ako zaista nastupe.
Poželite li nekome da „prođe nogu“, zapravo mu želite da dobije priliku da izađe na scenu, odigra svoj deo i bude plaćen.
Veza sa ubistvom Abrahama Linkolna verovatno je samo legenda
Najmračnija priča izraz povezuje sa Džonom Vilksom Butom, glumcem koji je 1865. godine ubio američkog predsednika Abrahama Linkolna u Fordovom pozorištu.
But je posle pucnja skočio iz predsedničke lože na scenu i povredio nogu. Zbog toga se pojavila tvrdnja da je upravo taj događaj stvorio izraz „break a leg“.
Veza zvuči dovoljno dramatično da se lako pamti, ali hronologija joj ne ide u prilog. Poznata upotreba izraza kao želje za srećan nastup pojavljuje se tek nekoliko decenija kasnije, tokom dvadesetih i tridesetih godina 20. veka.
Da li je publika lomila stolice od oduševljenja
Još jedna popularna legenda vraća priču u vreme antičkog ili elizabetanskog pozorišta. Publika navodno nije aplaudirala kao danas, već je odobravanje pokazivala udaranjem nogama ili stolicama o pod.
Dovoljno oduševljena publika mogla je toliko snažno da udara da se polomi noga stolice. Po toj priči, glumcu se želeo nastup koji će izazvati upravo takvu reakciju.
Prvi čvršći tragovi pojavljuju se u 20. veku
Najraniji pouzdaniji primeri izraza pojavljuju se u američkoj štampi tokom dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka. Časopis „Variety“ koristio je izraz u tekstovima o energičnim plesnim i vodviljskim nastupima.
Ubrzo je postao deo pozorišnog govora i zamenio direktno željenje sreće. Njegova popularnost rasla je zajedno sa filmom, televizijom i mjuziklima, pa je izraz izašao iz pozorišta i počeo da se koristi pre ispita, audicija, utakmica i drugih važnih događaja.
Ipak, lingvisti ne mogu sa sigurnošću da utvrde trenutak u kojem je opis energičnog nastupa postao želja za sreću.
Pozorište ima još mnogo nepisanih pravila
„Slomi nogu“ nije jedino sujeverje koje je preživelo generacije glumaca. U mnogim pozorištima nije poželjno izgovarati ime Šekspirovog „Magbeta“, pa se drama naziva „škotskom predstavom“.
Zviždanje iza scene takođe se smatra lošim znakom. Ovo pravilo ima i praktično objašnjenje: nekada su scenski radnici zvižducima davali signale za pomeranje kulisa i zavesa. Pogrešan zvižduk mogao je da pokrene deo scenografije u pogrešnom trenutku i nekoga ozbiljno povredi.
U pojedinim pozorištima preko noći ostaje upaljena jedna sijalica na praznoj sceni, poznata kao „ghost light“. Legenda kaže da svetlo čuva pozorišne duhove, dok je praktična svrha mnogo jednostavnija: sprečava da neko u mraku padne sa scene ili udari u scenografiju.
Značenje je opstalo iako je poreklo ostalo tajna
Pravi autor izraza „slomi nogu“ verovatno nikada neće biti poznat. To, međutim, nije sprečilo izraz da postane deo pozorišne tradicije. Izgovoren nekoliko trenutaka pre podizanja zavese, on danas znači samo jedno: neka predstava bude uspešna, neka publika aplaudira i neka se glumac na scenu vrati više puta.
Po mogućnosti, sa obe noge čitave.
Još uvek nema komentara.