U nas borba protiv organizovanog kriminala obično počinje televizijskim obraćanjem predsednika Republike, nastavlja se spektakularnim hapšenjenjima, a završava promenom kvalifikacije krivice, odbacivanjem dela prijave i puštanjem osumnjičenog da se brani sa slobode. Između prve konferencije i poslednjeg saopštenja obično nestane poneki dokaz, poneka odgovornost i gotovo svako ozbiljno pitanje.
Slučaj ubistva Aleksandra Nešovića Baje u restoranu „27“ na Senjaku mogao bi postati školski primer takvog postupanja. Ne samo zbog brutalnosti zločina i pokušaja uklanjanja tela, već zato što se u njegovom središtu našao Veselin Milić, tadašnji načelnik beogradske policije, pomoćnik direktora policije, nekadašnji savetnik Aleksandra Vučića za borbu protiv korupcije i kriminala i čovek godinama odlikovan, postavljan, sklanjan i vraćan na jednu od najmoćnijih funkcija u srpskom bezbednosnom sistemu.
Uloga Veselina Milića u ovoj priči menjala se brže nego službena saopštenja tužilaštva.
Prvo je bio čovek za koga se sumnjalo da je bio prisutan kada je Nešović ubijen i da je nakon zločina pomogao njegovim izvršiocima. Zatim je postao čovek koji je restoran napustio pre pucnjave. Potom čovek koji navodno nije znao šta se dogodilo. Onda policijski funkcioner kome je vlasnik restorana telefonom prijavio ubistvo, ali ga on nije prijavio nadležnima. Najzad, prema optužnom predlogu Višeg javnog tužilaštva, postaje onaj koji je prethodno pozvao i budućeg ubicu i buduću žrtvu na isto mesto, navodno pokušavajući da ih pomiri, a zatim o tome sačinio neistinitu i nepotpunu službenu belešku.
To više nije obična nedoslednost istrage. To je potpuna promena istražne verzije u kojem se samo glavni junak ne menja.
Od restorana do bureta
Prema do sada poznatim podacima, Aleksandar Nešović ubijen je 12. maja 2026. u restoranu „27“ na Senjaku. Njegova supruga poslednji put je sa njim razgovarala dok je bio u tom lokalu. Za njegovo ubistvo optužen je Saša Vuković Boske, koji je tokom istrage priznao da je pucao u Nešovića. Drugi osumnjičeni priznao je da je učestvovao u pakovanju tela u bure i njegovom zakopavanju. Nešovićevo telo pronađeno je 21. maja na teritoriji opštine Inđija.
Mnogo pre nego što je telo pronađeno, počelo je raspadanje zvanične verzije događaja.
Milić je 15. maja uhapšen zajedno sa više osoba, među kojima su bili policajci, vlasnik restorana, zaposleni u lokalu i ljudi povezani sa samim zločinom. Prvobitno se sumnjičio za neprijavljivanje krivičnog dela i učinioca, kao i za pomoć učiniocu posle izvršenog krivičnog dela. Tužilaštvo je u početnoj fazi istrage polazilo od sumnje da je bio u restoranu u vreme ubistva i da je učestvovao u prikrivanju onoga što se dogodilo.
Određen mu je pritvor, između ostalog zbog opasnosti da bi mogao da utiče na dokaze. Njegov stan i službene prostorije pretreseni su tek 29. maja, dve nedelje nakon hapšenja. Pritvor mu je potom produžen, uz obrazloženje da bi mogao uništiti, sakriti, izmeniti ili falsifikovati tragove i dokaze.
Već početkom juna, međutim, prijave protiv trojice policajaca iz njegovog obezbeđenja bile su odbačene. Devetog juna tužilaštvo je odbacilo i deo prijave protiv Milića za pomoć učiniocu posle izvršenog krivičnog dela, navodeći da nema osnova sumnje da je to delo počinio. Kao ključni argument pojavili su se podaci baznih stanica i kretanje telefona, prema kojima je Milić napustio restoran pre ubistva. Kamere, navodno, baš tad nisu radile. Nigde u okolini.
Tako se čovek koji je, prema početnoj sumnji, bio prisutan tokom zločina i pomagao u njegovom prikrivanju pretvorio u čoveka koji je već bio kod kuće.
Da budemo pošteni, mogućnost da se početna sumnja pokaže netačnom nije skandal. Istrage zato postoje. Skandal nastaje kada je početna verzija toliko ozbiljna da čovek bude uhapšen i zadržan, a zatim se, u kratkom roku, pokaže da istražni organi nisu pouzdano utvrdili ni gde se nalazio u presudnom trenutku. Posebno kada je reč o prvom čoveku beogradske policije, čije su kretanje, službeni telefoni, obezbeđenje i kontakti morali biti lakše proverljivi nego kod bilo kog drugog građanina.
Ko je koga pozvao na Senjak?
Milić je u svojoj odbrani tvrdio da je u restoran došao sa prijateljima i da su Saša Vuković, a zatim Aleksandar Nešović, došli samoinicijativno. Govorio je da je restoran napustio pre pucnjave, da nije znao šta se kasnije dogodilo i da je već bio u svom stanu kada se Nešović navodno vratio u lokal. Takođe je tvrdio da je sledećeg jutra svoja saznanja preneo kolegama iz policije i da je o tome sačinjena službena beleška.
Saša Vuković je, međutim, na saslušanju izneo sasvim drugačiju verziju. Prema njegovom iskazu, Milić ga je pozvao i rekao mu da dođe u restoran. Vuković je tvrdio i da mu je Milić tokom večeri rekao da ostane jer će „sada doći Baja“.
Optužni predlog protiv Milića, podnet 10. jula, otišao je još dalje. Više javno tužilaštvo tvrdi da postoji opravdana sumnja da je Milić lično pozvao Vukovića, a Nešovića preko posrednika, kako bi pokušao da ih pomiri, znajući da između njih postoji konflikt i da Vuković strahuje za svoju bezbednost. Tužilaštvo kaže i da je Milić u službenoj belešci lažno naveo da je Vukovića slučajno sreo, umanjio značaj razgovora sa Nešovićem i prećutao prirodu svojih odnosa sa učesnicima događaja.
Ako su navodi tužilaštva tačni, Veselin Milić nije bio slučajni gost restorana koji je otišao pre nego što se dogodio zločin. Bio je onaj koji je organizovao susret dvojice ljudi za koje je znao da su u ozbiljnom sukobu. Bio je najviši policijski funkcioner u Beogradu, a ne dobronamerni kafanski mirotvorac. Morao je razumeti rizik takvog sastanka bolje od svakog običnog građanina.
Prema istom optužnom predlogu, vlasnik restorana ga je posle 23 časa pozvao preko aplikacije WhatsApp i rekao mu da je u lokalu ubijen Nešović. Tužilaštvo smatra da Milić to saznanje nije prijavio, iako je kao načelnik beogradske policije i pomoćnik direktora policije imao posebnu službenu obavezu da reaguje.
Dakle, više nije sporno samo gde je Milić bio u trenutku pucnjave. Pitanje je šta je učinio pre nje, šta je znao posle nje i zašto je dokument koji je sastavio već sutradan, prema tvrdnji tužilaštva, sadržao neistine i izostavio ključne podatke.
Čovek koji nije u optužnici, pa ipak jeste
Kada je Više javno tužilaštvo objavilo da je podiglo optužnicu protiv Saše Vukovića i još pet osoba za zločin na Senjaku, Milića u toj optužnici nije bilo. To je odmah otvorilo sumnju da se njegova odgovornost odvaja od glavnog slučaja i postepeno svodi na lakše, periferno delo. Istog dana objavljeno je da je protiv njega podnet poseban optužni predlog za neprijavljivanje krivičnog dela i falsifikovanje službene isprave.
Formalno, to može imati procesno obrazloženje. Politički i društveno, poruka je mnogo složenija.
U glavnom postupku nalazi se ubistvo, oružje, uklanjanje tela i prikrivanje tragova. U odvojenom postupku nalazi se najviši policijski funkcioner, optužen da nije prijavio ubistvo za koje je saznao i da je falsifikovao službenu belešku o događajima koji su mu prethodili.
Tako se njegova uloga fizički i simbolički odvaja od samog zločina. Kao da su pozivanje sukobljenih ljudi na sastanak, naknadno saznanje o ubistvu i sadržaj službene beleške tek administrativni dodatak priči, a ne mogući ključ za razumevanje čitavog događaja.
Miliću je 6. jula pritvor ukinut. Pušten je da se brani sa slobode, iako je ranije sud prihvatio tvrdnju da postoji opasnost od uticaja na dokaze. Puštanje iz pritvora samo po sebi ne znači oslobađanje niti potvrđuje nevinost, ali u kontekstu stalnog sužavanja njegove procesne odgovornosti opravdano je pojačalo nepoverenje javnosti.
Policija koja istražuje samu sebe
Slučaj „Senjak“ nije izolovana kriminalistička misterija. On se uklapa u dug niz afera u kojima se visoki policijski funkcioneri, ljudi povezani sa državnim strukturama i pripadnici organizovanog kriminala pojavljuju u istim prepiskama, kontaktima, restoranima i poslovima.
Mediji su, analizirajući afere čelnih ljudi policije, ukazivali na dugogodišnji problem politizacije MUP-a, unutrašnjih sukoba i sumnji u veze pojedinih policijskih struktura sa kriminalnim grupama. Teško da organizovani kriminal može razviti moć kakvu ima na Balkanu bez zaštite ili saradnje delova institucija.
Zbog toga pitanje ko vodi istragu protiv šefa beogradske policije nije tehničko, već suštinsko.
Policija prikuplja dokaze o svom nekadašnjem načelniku. Tužilaštvo zavisi od tih dokaza. Unutar policije istovremeno postoje sukobljene grupe, a Milić je u odbrani tvrdio da mu kolege „nameštaju“ slučaj i da su obmanule tužilaštvo, MUP, državu i javnost. Nije imenovao sve koje optužuje, ali je jasno pokazao da ovaj postupak vidi i kao unutrašnji obračun u policiji.
Ako Milić govori istinu, onda je policijski vrh sposoban da falsifikuje slučaj protiv sopstvenog načelnika.
Ako ne govori istinu, onda je prvi čovek beogradske policije spreman da optuži svoje kolege i institucije kako bi izbegao odgovornost.
Nijedna od te dve mogućnosti ne uliva poverenje u sistem.
Vučićeva borba protiv kriminala
Aleksandar Vučić je, nakon Milićevog hapšenja, ponovo najavio odlučnu borbu protiv kriminala i čak poseban zakon protiv onih koji štite kriminalce. Ali Vučićeva borba protiv kriminala već godinama zvuči slično. Kriminal se javnosti predstavlja kao spoljni neprijatelj države, iako se njegovi najvažniji akteri uporno pojavljuju u društvu državnih funkcionera, policajaca, službenika, partijskih ljudi i biznismena bliskih vlasti.
Predsednik u takvim slučajevima ne čeka sud. On prvi objavljuje detalje, procente verovatnoće, motive, planove istrage i političke presude. Institucije zatim uglavnom koračaju za njegovim izjavama, trudeći se da pravni jezik prilagode unapred postavljenom političkom okviru.
Kada je potrebno pokazati odlučnost države, hapse se svi. Kada se proceni ko šta zna, ko je kome potreban i koliko bi daleko istraga mogla da ode, počinje pravno nijansiranje. Nije bio tamo, otišao je ranije, nije pomagao, samo nije prijavio, beleška je bila nepotpuna, postupak će biti odvojen, pritvor više nije potreban.
To ne dokazuje da neko iz političkog vrha neposredno izdaje naloge tužilaštvu ili policiji. Ali tok slučaja stvara opravdan utisak da institucionalne odluke ne zavise samo od zakona i dokaza, već i od položaja osumnjičenog, njegovih veza i onoga što bi eventualno mogao da otkrije.
Šta je u fioci?
Veselin Milić je više od decenije bio u samom vrhu policijskog sistema. Bio je načelnik najveće policijske uprave u zemlji, pomoćnik direktora policije i savetnik predsednika Republike za borbu protiv kriminala i korupcije. Poznavao je istrage, kadrove, operativne podatke, kontakte policije sa političarima i kontakte policajaca sa kriminalnim miljeom. Bio je čovek koji nije samo imao pristup fiokama, on je znao ko ih otvara, ko ih zatvara i čiji se predmeti u njima čuvaju dok ne zastare ili dok ne postanu politički korisni.
Koje informacije Milić poseduje o svojim sadašnjim i bivšim kolegama? Šta zna o ljudima koji su ga postavljali, sklanjali i vraćali? Šta zna o vezama policije sa kriminalnim grupama? I da li se njegova odgovornost meri zakonom ili količinom podataka koje bi mogao da iznese ukoliko proceni da je pušten niz vodu?
To nisu tvrdnje o krivici, već pitanja koja je proizveo sam tok istrage. Kada se protiv običnog građanina pronađe kontradiktornost u iskazu, ona postaje dokaz sumnje. Kada se u slučaju jednog od najmoćnijih policajaca u zemlji promeni gotovo čitava konstrukcija događaja, to se naziva razvojem istrage.
Kada student ili demonstrant bude osumnjičen, javnosti se prikazuju snimci, privatne prepiske i policijske interpretacije pre nego što sud vidi optužnicu. Kada je osumnjičen bivši šef policije, mesecima se raspravlja da li je čovek koji je navodno pozvao ubicu i žrtvu, saznao za ubistvo i potom uneo neistine u službenu belešku zapravo samo propustio da obavi jednu administrativnu dužnost.
Istraga kojoj se građani smeju
Narod se ovakvim istragama više ne čudi. Otvoreno im se smeje. Ne zato što je ubistvo smešno, već zato što je zvanično objašnjenje ponovo uvredljivo za zdrav razum.
Građani tokom prethodnih godina prate uobičajeni obrazac. Prvo se najavi konačni obračun sa mafijom, zatim se otkrije da je mafija imala policijske značke, službene legitimacije, državne poslove i prijatelje u vlasti, a na kraju se odgovornost zaustavi tik ispod nivoa na kojem bi istraga postala opasna za sistem.
U slučaju „Senjak“ još nije doneta sudska presuda i svako od optuženih ima pravo na pretpostavku nevinosti. Institucije, međutim, nemaju pravo na pretpostavku poverenja.
Proizvele su slučaj u kojem se ne zna da li je načelnik policije mirio kriminalce, slučajno sedeo sa njima, pozvao ih, nije ih pozvao, znao za ubistvo, nije znao za pucnjavu, prijavio kolegama ono što je čuo ili falsifikovao belešku o onome što je znao.
Jedino što se pouzdano zna jeste da je čovek ubijen, stavljen u bure i zakopan, dok su se oko njega kretali ljudi iz kriminala, ugostiteljstva i policije.
Iznad svih njih ponovo lebdi ista nevidljiva ruka, ona koja ne mora da zaustavi istragu. Dovoljno je da je usmeri, usitni, razdvoji postupke, promeni kvalifikacije i sačeka da javnost izgubi nit.
Osim što, na kraju, niko nije siguran šta je tačno Veselin Milić učinio 12. maja na Senjaku, tok istrage i obrti otvaraju sumnju u to šta on sve zna, ko ga se plaši i ko je procenio da je za sistem bezbednije da se brani sa slobode nego da iz pritvora počne da otvara fioku.
A ta fioka je, po svemu sudeći Pandorina kutija. Samo što je iz nje prvo izletela nada, a sve drugo je još pod ključem. Možda baš Milićevim.
Još uvek nema komentara.