Vučićev hor: Jedno pitanje na sto grla, aplauz neograničen
Poštovani građani, dobro došli u predsednički hor. Molimo vas da ne dižete svi ruke, ne ometate dirigenta i ne pokazujete znake nestrpljenja. Predsednik će odabrati tri, eventualno četiri pitanja za celo mesto. Ostali mogu da aplaudiraju.
Ako ste poneli rakiju, držite je na vidnom mestu. Ne garantuje da ćete dobiti put, ali povećava šansu da postanete viralni snimak na predsednikovom Instagramu.
Tako otprilike izgledaju Vučićevi „razgovori sa narodom“. On u sredini, oko njega ministri, direktori, predsednici opština, obezbeđenje i kamere. Ispred njega ljudi sa papirima, dijagnozama, fotografijama rupa, imenima sela i pitanjima koja su već postavljali svakom državnom šalteru do kojeg su uspeli da stignu.
Pošto ih lokalna vlast ne čuje, a institucije ih godinama šalju od vrata do vrata, ljudi na kraju dolaze pred Vučića. On je sistem tako i postavio. Bez predsednika navodno ne može da se asfaltira sokak, popravi dalekovod, zakaže pregled, pronađe posao niti dovede voda do sela. Sada mu smeta gužva pred jedinim šalterom koji je ostavio otvorenim.
U Brusu lokalac Atanasije sa sve rakijom pokušava da objasni kako im nedostaje baš kilometar i po puta. I eto skeča za predsednički Instagram.
„Doneo kilo rakije, pa traži kilo i po puta“, rekao je Vučić.
Snimak je zatim objavljen uz opis „Kilo rakije za kilo i po puta. Legenda“. O tome kada će selo dobiti ostatak puta nismo saznali ništa. Da predsednik nije duhovit, bez obzira na silni trud, smo znali. Oduvek.
Samo što mučeni Atanasije nije došao po preglede i lajkove. Došao je po asfalt.
U Vučićevoj predstavi građaninu pripada sporedna uloga. Njegova muka može da uđe u kadar ako će predsedniku pružiti priliku da bude duhovit, odlučan ili velikodušan. Ako se čovek previše raspriča, treba ga skratiti. Ako ne pomene šta je vlast već uradila, valja ga podsetiti da bude zahvalan. Ako postavi još jedno pitanje, predsednik će se pobrinuti da shvati kako je prekoračio dozvoljeno vreme.
„Trebalo je ovu kampanju da nazovem ‘Samo jedno pitanje’“, rekao je Vučić okupljenima.
Reč kampanja nije moja, njegova je. Građani su, izgleda, tu da popune kadar između dva obećanja i posluže kao dokaz da je predsednik ponovo „među svojim narodom“. Teksta imaju malo, a improvizacija se ne preporučuje.
U Vitoševcu je jedna žena pokušava da mu se obrati pre nego što je završio izlaganje.
„Čekaj, bre, da završim samo. Bre ljudi, šta vam je, nemate strpljenja“, odbrusio je.
Kakva drskost. Građanka je pokušala da postavi pitanje na događaju najavljenom kao razgovor sa građanima.
Čekali su opštinu, inspekciju, direktora i ministarstvo, pa mogu valjda i predsednika da puste da završi. Vučić je, međutim, strpljiv samo dok se govori po njegovom rasporedu. Čim neko pokuša da objasni problem duže nego što mu je odobreno, razgovor se pretvara u grdnju.
U Novoj Varoši okupljeni su bili posebno uporni. Sa svih strana stizala su pitanja o putevima. Nekome treba nekoliko kilometara, nekome nekoliko stotina metara, nekome put do kuće, a nekome do groblja.
Vučić je rekao da ne može „da se nagađa sa svakim oko puteva“. Zatim je izjavio da se ne seća kada se tako loše osećao, kao da je došao „na streljanje“.
Zaista potresna scena. Čovek okružen obezbeđenjem, ministrima, kamerama i celim državnim aparatom našao se pred seljanima naoružanim zahtevima za asfalt. Jedan traži put do kuće, drugi do groblja, treći pokušava da postavi potpitanje.
Streljački vod, nema šta.
Ako nekoliko neprijatnih pitanja predsednik doživljava kao streljanje, teško je pronaći odgovarajuću reč za život ljudi kojima hitna pomoć zimi ne može da priđe kući. Ili roditelja koji decu šalju u drugi grad jer iz njihovog sela nema puta.
Čovek iz Malog Zvornika govori da svakoga dana plače. Decu je morao da pošalje u Valjevo jer nisu mogla da prelaze 12 kilometara neasfaltiranog puta.
„Ako uradimo put, hoćeš prestati da plačeš?“, pitao ga je Vučić.
Čoveku koji govori da plače zbog dece ne dobacujete dosetku. Saslušate ga, makar na nekoliko trenutaka i ponašate se kao ljudsko biće. Vučić je njegov očaj sveo na još jednu stavku koju treba skinuti sa dnevnog reda posete, kao da će nekoliko kilometara asfalta istovremeno zakrpiti put i izbrisati sve godine tokom kojih je porodica zbog njega bila razdvojena.
Nije ovde sporna sama reč „bre“. Svi je koristimo. Kada vam tako kaže komšija, možete istim tonom da mu odgovorite.
Predsedniku, međutim, građanin ne prilazi kao ravnopravnom sagovorniku. Pred njim stoji osoba koja raspolaže budžetom, ministrima, policijom, televizijama i molbom koju drži u rukama. Jedan može da naredi da se put uradi, dok drugi mora da vaga svaku reč kako ga ne bi iznervirao.
Zato to Vučićevo brecanje nije simpatična narodska neposrednost, kako će ga već predstaviti mediji koji ga dižu u nebesa. Ono pokazuje koliko je navikao da ljudi pred njim ćute, povlađuju i zahvaljuju čak i kada traže nešto što im i po zakonu i bez njega pripada.
Vučić voli da podseti koliko je ljudi saslušao, kao da mu pripada medalja za strpljenje zato što razgovara sa građanima države čiji je predsednik.
Kasirka u prodavnici sasluša više ljudi u jednoj smeni, pa nema pravo da ih vređa. Medicinska sestra sluša pacijente, nastavnica roditelje, vozač putnike. Samo se predsedničko slušanje u Srbiji predstavlja kao herojski čin čoveka koji je sišao među običan svet i nekako uspeo da ga preživi.
Taj „običan svet“ bi, zauzvrat, trebalo da bude zahvalan što mu je uopšte dozvoljeno da govori.
Vučićev idealan građanin ne postavlja potpitanja, ne podseća ga na ranija obećanja i ne pita zašto o seoskom putu odlučuje predsednik države. Stoji gde mu je rečeno, čeka znak za aplauz i zahvaljuje za novac koji je sve vreme bio njegov.
Tu se završava Vučićeva ljubav prema narodu. Kada ljudi prestanu da budu uredno poređana masa i počnu da se ponašaju kao građani, sa pitanjima i zahtevima, predsednik im se obraća kao gazda koji pokušava da vrati stado u tor.
Najtužnije je to što pred Vučićem ne stoje besni građani niti politički protivnici. To su uglavnom njegove pristalice, ljudi koji su došli da ga pozdrave, aplaudiraju mu, donesu poklon i zamole za pomoć. Obraćaju mu se sa poštovanjem, često i ponizno, ali ga čak i njihove podignute ruke iznerviraju. Nisu došli da ga napadaju, već da ih čovek kojem veruju sasluša nekoliko minuta. Vučić, međutim, ni od sopstvenih pristalica ne očekuje razgovor. Očekuje zahvalnu publiku koja zna kada treba da aplaudira, a kada da spusti ruku i ćuti.
I to na dati znak dirigentske palice.
Još uvek nema komentara.