Zašto najviše Libanaca gine kad SAD proglase „primirje“?

Američki Stejt Department je saopštio da je primirje (koje je proglasio predsednik Donald Tramp 16. aprila) produženo za dodatnih 45 dana nakon dvodnevnih pregovora u Vašingtonu.

„Razgovori su bili „visoko produktivni“ i omogućiće dalji napredak ka trajnom miru“, tom formulacijom je objavljen „veliki diplomatski uspeh“ SAD.

Dok su se delegacije Izraela i Libana u Vašingtonu rukovale pred kamerama,  gorela su sela u južnom Libanu, a dva sata posle objave primirja, u izraelskom napadu ubijeno je sedam, a ranjeno više desetina Libanaca.

Sporazum koji je počeo kao desetodnevna „obustava neprijateljstava“, a sada se pretvara u diplomatski maraton, a nove runde pregovora najavljuju se za jun. Kao da je reč o produžetku parkinga, a ne o ljudskim životima.

Od 16. aprila, od kada je proglašeno prvo Trampovo primirje, u Libanu je poginulo 670 ljudi. Za vreme primirja. Milion ljudi je glavom bez obzira pobeglo iz svojih domova. Od početka rata ( kraj februara) ubijeno je skoro 3.000 Libanaca, a više hiljada ih je ranjeno.

Američki zvaničnici govore o „visoko produktivnim“ razgovorima. Na terenu, međutim, „mir“ ne liči na mir.

Na terenu – već viđeno

Već viđeno: Vašington proglašava primirje, a Izrael zadržava pravo da ga tumači onako kako mu odgovara. To je čuvena šema koju prodaju decenijama: mi proglasimo mir, vi se lepo ponašajte.

A kad Izrael ne posluša? Nema sankcija, nema pravih mehanizama, nema ničega osim saopštenja punog zabrinutosti. Vašington pere ruke, Tel Aviv ne prestaje da puca, a Bejrut dobija batine. Klasična priča moćnog i slabog. Jedan piše pravila, drugi ih tumači kako mu odgovara, treći plaća cenu u krvi.

Broj kršenja primirja od aprila je alarmantan. Libanski izvori i UNIFIL prijavljuju stotine, ponekad i hiljade incidenata – od izraelskih vazdušnih udara, artiljerijskih baraža i preleta dronova, do odgovora Hezbolaha raketama i dronovima. Samo u prvim danima zabeležene su desetine libanskih žrtava, uključujući civile i medicinsko osoblje. Izraelska strana to pravda navodeći stotine napada Hezbolaha.

Obe strane se međusobno  optužuju za „sistematsko kršenje“, a istina, kao i uvek, leži u sivim zonama granice gde strah hrani sam sebe.

U ovom produžetku primirja nema iluzija. Pregovori u junu – politički u Stejt departmentu, bezbednosni u Pentagonu – treba da stignu do suštine: razoružanje Hezbolaha, izraelsku bezbednost i libanski suverenitet. Ali, na Bliskom istoku istorija podseća da se decenijski sukobi ne rešavaju produžecima rokova. Mir zahteva bolne kompromise i garancije, a ne na saopštenja nezainteresovanih činovnika iz Vašingtona.

Izrael nastavlja da radi šta hoće, pozivajući se na „bezbednosne pretnje“, Hezbolah odgovara koliko može, a običan svet na obe strane granice broji ruševine i mrtve.

Ovaj novi rok od 45 dana donosi još nekoliko nedelja neizvesnosti seljacima iz južnog Libana i stanovnicima izraelskog severa. Deca će i dalje spavati sa jednim okom otvorenim. Majke će i dalje skupljati komade svojih kuća. A pregovori u Vašingtonu? Još jedna runda fotografisanja i praznih obećanja o „dugoročnom rešenju“, „razoružanju Hezbolaha“ i „bezbednosti Izraela“.

Dok veliki igraju svoju igru, mali umiru. To je suština ovog „mira“. Nema iluzija. Nema pravde. Samo produžetak agonije dok neko ne odluči da je vreme za novi rat.

Vašington slavi diplomatski uspeh, a na  Bliskom istoku – primirje bez pravde i poverenja. To nije mir, već samo odlaganje sledećeg poglavlja tragedije. Jer, reči iz Bele kuće, očigledno, ne zaustavljaju bombe.