Mediji pod kontrolom: Da li Srbija ostaje bez prava na novinarsko pitanje?
Aleksandar Vučić možda je ovih dana, sasvim nenamerno, najbolje objasnio problem medija u Srbiji.
Komentarišući promenu upravljanja u N1, Novoj, Danasu i Radaru, predsednik Srbije je rekao da će novi vlasnik morati da zarađuje novac i da se „približi većinskom delu Srbije“. N1 i Novu nazvao je „najneprofesionalnijim medijima na kugli zemaljskoj“ i političkim projektom finansiranim iz inostranstva radi rušenja vlasti.
Normalno bi bilo da vlasnik medija zaista mora da razmišlja kako će zaraditi novac. Ali „približavanje većinskom delu Srbije“ nije poslovni model. Još manje je uređivačka politika.
Novinarstvo ne postoji da bi se približavalo većini, manjini, predsedniku, opoziciji, vlasniku ili oglašivaču. Posao mu je da proverava šta vlast radi, gde odlazi javni novac, ko krši zakon, ko laže i ko od odgovornosti beži. I da pita, a da to ne bude redovni shvaćeno kao politički prestup.
Jedan čovek, četiri direktorske fotelje
Najnovija promena na medijskoj sceni je najmanje samo poslovna vest.
Pedro Vargas Santos David, vlasnik portugalskog Alpac Capitala, 17. avgusta upisan je u APR kao direktor kompanija preko kojih posluju N1, Nova S, Nova.rs, novine Nova, Radar i Danas. Istovremeno su smenjeni dotadašnji direktori Mihailo Jovićević, Aleksandra Mitić, Brent Sadler i Janez Živko.
Važan detalj je da sama kupoprodajna transakcija još nije definitivno završena, čeka se regulatorno odobrenje u Luksemburgu. U registrima se kao vlasnik i dalje pojavljuje United Fiber Sarl, dok je Vargas David već preuzeo upravljanje kompanijama.
To ne znači da će N1 sutra postati Informer. Mada, razlog za zabrinutost nije izmišljen.
Alpac Capital već kontroliše većinski paket Euronewsa, a Reporteri bez granica upozoravaju da izvor finansiranja kupovine Adria News Networka nije dovoljno razjašnjen i traže od regulatora da odobrenje uslove stvarnim garancijama uređivačke nezavisnosti.
Dodatnu pažnju izazivaju veze Alpac Capitala sa mađarskim poslovnim i političkim krugovima. Istraživanja Direkt36, Le Mondea i portugalskog Expresa ranije su pokazala da je kupovina Euronewsa delom finansirana kapitalom mađarskog državnog fonda i kompanija povezanih sa poslovnim krugovima bliskim vlasti Viktora Orbana.
Vargas David, sa druge strane, obećava profesionalno, pluralno i na činjenicama zasnovano novinarstvo. Treba ga držati za reč.
Vrlo brzo će se videti šta izraz „neutralno novinarstvo“ znači u praksi.
Jer neutralnost između činjenice i laži nije novinarstvo. To je kalkulacija.
Zašto se vlast toliko bavi televizijama koje navodno niko ne gleda
Vučić uporno govori da su N1 i Nova mali, slabo gledani i nevažni mediji, ali im istovremeno posvećuje zapanjujuću količinu vremena. Optuživao ih je za mržnju, laži i rušenje zemlje, sukobljavao se sa njihovim novinarima i javno analizirao njihovu gledanost.
Ako su zaista beznačajni, zašto su toliko važni najmoćnijem čoveku u državi? Odgovor možda nije u procentima gledanosti.
Nezavisan medij nije važan samo zbog broja gledalaca. Važan je zato što postavlja pitanja koja drugi neće.
Jedna dobro dokumentovana priča može da pokrene tužilaštvo ili protest. Jedan snimak može da sruši zvaničnu verziju događaja. Jedno pitanje na konferenciji može da natera političara da govori o onome o čemu je nameravao da ćuti.
Zato vlast koja želi kontrolisanu javnost ne mora nužno da zabrani novinarstvo. Dovoljno je da ga učini preskupim, nebezbednim, nevidljivim ili besmislenim.
Cenzura više ne mora da nosi makaze
Moderna kontrola medija mnogo je elegantnija i moćnija od zabrane teksta. Ne morate uredniku da kažete šta ne sme da objavi.
Možete državne kampanje i novac javnih preduzeća usmeravati poželjnim medijima. Kritičkim redakcijama možete uskratiti pristup sagovornicima i institucijama. Možete ih iscrpljivati tužbama. Možete napraviti desetine portala koji će istog jutra objaviti istu poruku i tako proizvesti privid širokog medijskog konsenzusa.
A onda možete reći:
„Pa niko vam ništa nije zabranio.“
Evropska komisija već je ocenila da Srbija mora hitno da zaustavi nazadovanje u oblasti slobode izražavanja, dok politički i ekonomski pritisci, bezbednost novinara i nezavisnost regulatornih institucija ostaju ključni problemi. Srbija pritom ima gotovo sve što moderna evropska država treba da ima. Zakone. Medijsku strategiju. REM. Javni servis. Komisije, radne grupe i konferencije o slobodi medija.
Fali još samo sloboda medija.
Od novinara do neprijatelja
Opasnija faza počinje kada novinar prestane da bude neko čiji tekst vlasti smeta i postane „izdajnik“, „strani plaćenik“, „blokader“ ili neprijatelj države.
Kada ljudima dovoljno dugo govorite da novinar nije novinar već neprijatelj, nemojte se iznenaditi kada neko odluči da se prema njemu tako i ponaša. Brojke pokazuju koliko je situacija ozbiljna.
Prema izveštaju Stalne radne grupe za bezbednost novinara, broj predmeta koji se odnose na krivična dela protiv novinara porastao je sa 65 tokom 2024. na 134 u 2025. godini. Broj fizičkih napada povećan je sa šest na 28.
Savet Evrope je tokom 2025. zabeležio 35 ozbiljnih upozorenja zbog ugrožavanja medijskih sloboda u Srbiji, dok su Reporteri bez granica i partnerske organizacije stanje opisali kao „silaznu spiralu“ fizičkog nasilja, pretnji, kampanja blaćenja, nekažnjivosti i političkog pritiska.
Na ovogodišnjem Indeksu slobode medija RSF Srbija je 104. među 180 država. Teško je sve to proglasiti običnim nesporazumom između novinara i vlasti.
Kad novinarstvo postane navijačko
Postoji problem o kojem i sama profesija nerado govori.
Nije sve što se danas naziva novinarstvom dobro novinarstvo samo zato što ima logo televizije ili portala. Godine političke polarizacije oštetile su i samu profesiju.
Granica između informacije i komentara sve je tanja. Naslovi unapred presuđuju. Činjenice se ponekad biraju prema političkom taboru, a sagovornici ne služe da nešto objasne nego da potvrde ono što je redakcija već odlučila.
U jednom delu vlast gotovo nikada nije kriva. U drugom je gotovo nemoguće da uradi išta dobro. I jedno i drugo je loše novinarstvo.
Međutim, postoji ogromna razlika između medijske pristrasnosti i sistemske neravnopravnosti medijskog tržišta.
Kritički medij može da pogreši, bude nepravedan ili pretera i zbog toga mora da odgovara publici i profesionalnim standardima.
Kada su državni novac, nacionalne frekvencije, regulatorna tela, javna preduzeća i najveći politički autoriteti deo okruženja u kojem je jedan deo medija privilegovan, a drugi ekonomski i politički iscrpljivan, to više nije pitanje novinarskog ukusa. To je pitanje demokratije.
Propaganda, pritom, nije opasna samo zato što može da laže. Opasnija je zato što vremenom proizvodi društvo koje više ne zna kome da veruje.
Mediji tada prestaju da budu zajednički prostor činjenica i postaju navijačke tribine.
Evropa zabrinuta. Ponovo.
Međunarodne institucije sve ovo vide.
Evropska komisija ponavlja da su medijski pluralizam i uređivačka nezavisnost osnov demokratskog društva i deo obaveza Srbije kao kandidata za članstvo u EU.
Reporteri bez granica traže ozbiljnu kontrolu prodaje medija Alpac Capitalu. Evropska federacija novinara upozorava na nasilje i političke pritiske. Savet Evrope evidentira slučajeve. OEBS objavljuje izveštaje. Evropski parlament usvaja rezolucije. Dakle, nije tačno da Evropa ne vidi. Vidi.
Problem je što se između „duboko smo zabrinuti“ i stvarne političke posledice često nalazi čitava večnost.
Ako zemlja kandidat godinama nazaduje u oblasti koja se naziva jednom od osnovnih evropskih vrednosti, a to ne proizvede ozbiljnu cenu u odnosima sa EU, vlast može sasvim racionalno da zaključi da zabrinutost nije sankcija. Niti prepreka.To je saopštenje.
Koliko treba da se popravi ono što je godinama rušeno
Nije najvažnije samo šta će biti sa N1, Novom, Radarom ili Danasom. Možda će sačuvati uređivačku nezavisnost, a možda i neće. Brzo će se videti po sadržaju, a ne po saopštenjima vlasnika.
Zakon se može promeniti za nekoliko meseci. REM se može profesionalizovati. Državno oglašavanje može postati transparentno. Može se urediti finansiranje javnog servisa i vlasništvo nad medijima, a napadi na novinare konačno ozbiljno procesuirati.
Ali poverenje se ne vraća dekretom. Za to su potrebne godine. Možda i generacija.
Slobodni mediji ne zavise samo od zakona, već i od urednika koji umeju da kažu „ne“ vlasniku, novinara koji razlikuju činjenicu od sopstvenog političkog stava i publike spremne da prihvati informaciju čak i kada joj se ona ne dopada.
Isto važi za pravosuđe. Nije dovoljno promeniti glavnog tužioca ako tužilac ispod njega i dalje razmišlja kome sme da otvori predmet. Nije dovoljno promeniti direktora televizije ako urednik i dalje, iz navike, prvo razmišlja šta će reći vlast.
Samocenzura ostaje i kada cenzor ode.
Bez suda i novinara nema kontrole vlasti
Zato su slobodni mediji i nezavisno pravosuđe nerazdvojni.
Novinar može da otkrije korupciju, ali ako tužilaštvo ćuti, priča ostaje tekst. Tužilac može da pokrene istragu, ali ako nema slobodnih medija koji će pratiti šta se sa predmetom događa, istraga može tiho da umre u fioci.
Demokratija zato nije samo izborni dan. Demokratija je ono što se događa između dva izborna dana.
Ko kontroliše novac? Ko proverava vlast? Ko može predsedniku da postavi pitanje koje mu se ne dopada? Ko sme da istraži ministra? Ko može da objavi dokument? I ko će zaštititi novinara kada zbog toga dobije pretnju?
Bez toga možete imati Skupštinu, Vladu, predsednika, izbore, sudove, televizije i novine.
Sve institucije demokratije biće tu. Samo demokratije neće biti.
Nije pitanje ko je bezgrešan, nego ko sme da pita
Najnovije događaje u N1, Novoj, Danasu i Radaru ne treba mistifikovati.
Nijedan medij nije demokratija sam po sebi. Nijedan novinar nije bezgrešan. Nijedna redakcija nema monopol na istinu. Ako N1 pogreši, treba ga kritikovati. Ako Danas objavi netačnost, treba da je ispravi. Ako Nova pretera, treba joj to reći. Sloboda medija nije pravo novinara da bude uvek u pravu.
To je pravo društva da ima dovoljno različitih i međusobno nezavisnih izvora informacija da istina uopšte dobije šansu da ispliva.
Pedra Vargasa Davida ne treba unapred proglasiti Vučićevim čovekom, za takvu tvrdnju nema dovoljno dokaza. Ipak, Srbija već ima veoma sužen prostor za velike medije sposobne da vlasti kažu „ne“, pa svaka vlasnička promena u preostalim kritičkim redakcijama ima mnogo veći značaj nego što bi ga imala u zdravom medijskom sistemu.
A onda predsednik države, samo dva dana nakon promene upravljanja, kaže da će novi vlasnik morati da se „približi većinskom delu Srbije“. Možda neće. Za nas bi bilo dobro da ne i pokuša.
Posao novinara nije da se približava većini. Niti vlasti. Nego istini.
Međutim, istina nikada unapred ne proverava koliko ima birača.
Još uvek nema komentara.