Miodrag Majić: Pravosuđe je ogledalo društva koje je više od decenije pristajalo na kolaboraciju
Sudija Apelacionog suda Miodrag Majić
Ispred hladne fasade Ustavnog suda u Beogradu, tamo gde bi pravo trebalo da bude apsolutno, Rade Bajić, saradnik u Javnom tužilaštvu za organizovani kriminal (TOK), prekinuo je višedecenijsku institucionalnu tišinu priznanjem koje se retko čuje iznutra: tužilaštvo je godinama funkcionisalo kao „zarobljena” institucija pod direktnim političkim uticajem. Njegov istup predstavlja jedan od najoštrijih unutrašnjih kritičkih osvrta na rad srpskog pravosuđa u poslednjoj deceniji, uz jasno adresiranje odgovornosti za stanje u republici. Dok se odjeci njegovog govora šire beogradskim palatama pravde, sudija Miodrag Majić nudi perspektivu koja je istovremeno ohrabrujuća i surovo realna – pravosuđe je ogledalo društva koje je decenijama pristajalo na kolaboraciju.
Glas iz unutrašnjosti zarobljene institucije
Nastup Radeta Bajića pred studentima i okupljenim građanima razbio je višedecenijsku „mantru” po kojoj su vrh policije i države odlučivali koji predmeti moraju da čekaju svoje vreme. On je potvrdio da je tužilačka organizacija godinama funkcionisala kao „zarobljena” institucija pod direktnim uticajem političkih centara moći. Kao prelomnu tačku naveo je 12. maj 2025. godine, kada je tužilaštvo odlučilo da prekine sa praksom pokoravanja političkoj volji, posebno u slučajevima poput zloupotreba u vrhu vlasti povodom Generalštaba.
Sudija Majić, reagujući na ovaj istup, ne krije uvažavanje prema iskrenosti svog kolege:
„Najpre smatram da je kolega Bajić koga i inače poznajem i izuzetno uvažavam govorio iskreno, iz duše što se i videlo u njegovom govoru. I sam sam tokom dugog perioda vremena ukazivao građanima u svakoj prilici koju sam imao na to kakvo je realno stanje u pravosuđu i u kojoj meri je pravosuđe oteto, posebno od ove vlasti ovih poslednjih trinaestak godina koliko živimo pod vlašću Srpske napredne stranke, što me i dovodilo u permanentne sukobe sa izvršnom vlašću.”
Paradoks pokajnika i cena decenijskog ćutanja
Danas se javnost suočava sa mučnim pitanjem: da li istinsku reformu mogu sprovesti isti ljudi koji su decenijama prihvatali političke naloge, ili je ovaj „zaokret” samo pokušaj sistema da preživi promenu društvene klime?
Sudija Majić ovakve sumnje smatra sasvim opravdanim, ali ukazuje na kompleksnost trenutka:
„Sada se nekako čini da je i društvo progledalo u tom pogledu i da je sve jasnija slika o tome kakvo je stvarno stanje. Pitanje o tome da li nas isti oni koji su nas doveli ili makar saučestvovali u dovođenju takvog stanja iz istog mogu izbaviti iz toga je legitimno. Međutim, s druge strane, a ja sam to takođe u više navrata istakao, mi nemamo druge institucije od ovih koje imamo. I sam bih bio srećniji da su se one u prethodnom periodu postavljale uvek onako kako su to zakoni i Ustav nalagali i siguran sam da ne bismo bili u stanju u kakvom jesmo da je to bio slučaj.”
Bajićev najteži deo obraćanja odnosio se na cenu te pasivnosti – direktno je povezao nepostupanje organa sa tragedijom u Novom Sadu 1. novembra 2024. godine. Priznao je profesionalnu odgovornost za propušteno vreme i prilike koje su mogle sprečiti gubitak ljudskih života. Na tu bolnu tačku Majić odgovara podsećanjem na dubinu društvenog potonuća:
„Ne treba zaboraviti da smo mi više od decenije društvo u kojem su se, zaista ne želim da zvučim pregrubo ali nemam adekvatniju reč, gotovo svi na određeni način prostituisali tražeći svoje mesto i pronalazeći svoje mesto u sistemu koji je davao previše signala o tome kakv je i kuda nas vodi. Pravosuđe u takvom društvu nije moglo da bude i nikada nije bolje od samog društva u kome je stvoreno. Prema tome, očekivati da je pravosuđe u društvu koje je potpuno potonulo i koje je bilo oteto i koje je u značajnom delu i po širini i po dubini pristalo na kolaboraciju sa sistemom koji je oteo institucije, ne može biti pravosuđe iz neke druge galaksije.”
Između zakona i naloga: Put ka uspravljanju institucija
Dok Bajić najavljuje institucionalno „uspravljanje kičme” i spremnost tužilaštva da se uhvati u koštac sa uzurpatorima iz sve tri grane vlasti, postavlja se pitanje poverenja: smeju li građani verovati instituciji koja sopstvenu nezavisnost proglašava kao „novo otkriće” tek od 2025. godine? Majić naglašava da se promene ne smeju ignorisati, ukazujući na presedane koji su se ipak dogodili:
„U postojećim okolnostima, negirati mogućnost da se ipak nešto dešava u pravosuđu smatram da je pogrešno. Mi ipak ranije nikada ni za vreme prethodnih vlasti nismo imali situaciju u kojoj jedan aktuelni ministar bio izveden pred sud i ja nikako ne bih mogao da minimiziram značaj te činjenice. Kao što rekoh, druge institucije nemamo i u tom smislu smatram da je na svima nama da sada makar kada vidimo određene promene te promene podržimo jednako kao što su pojedini od nas dok se to nije dešavalo bili spremni da kritikuju.”
Konačna poruka sudije Majića nije samo uprta u tužioce, već u celokupno društvo. Pre nego što se pređe na radikalnu kritiku ili lustraciju, neophodan je proces unutrašnjeg preispitivanja:
„Smatram da svi u ovom društvu moramo pokazati određenu vrstu suzdržanosti u kritici pre izvesne vrste samokritike i preispitivanja sopstvene uloge u ovome kako je do svega ovoga došlo. Pri tom ni najmanje ne želim da skidam bilo kakvu odgovornost sa institucija, štaviše poslednji sam koji to činim… Stoga još jednom, pošto nemamo druge institucije od ovih koje imamo, uveren sam da je barem u situaciji kada one pokazuju određene znake nepristajanja i obavljanja onoga što je oduvek bio njihov posao potrebno da ih podržimo. Svakako da će doći vreme za preispitivanje svačije odgovornosti, svačije uloge u ovome užasu moram reći koji nas je zatekao i iz koga ćemo se kao što vidimo dugo i teško izvlačiti.”
Bajićevo obećanje da će „zakon ubuduće biti jednak za sve” sada stoji pred sudom vremena i javnosti, dok Majićeva dijagnoza služi kao podsetnik da put ka pravdi vodi kroz mukotrpno obnavljanje institucija koje smo sami dozvolili da budu otete.
Još uvek nema komentara.