Najopasnije mesto za ženu u Srbiji je njen sopstveni dom: Država rane signale nasilja tretira kao birokratsku smetnju
Početkom ovog meseca, javnost je dobila uvid u najnovije podatke organizacije FemPlatz koji ogoljavaju zastrašujući bilans za prethodnu godinu: najmanje 18 femicida i 13 pokušaja ubistava žena u Srbiji.
„Ukazujemo da je ovo najmanji mogući broj femicida s obzirom da informacije o rodno zasnovanim ubistvima žena prikupljamo iz medija ili proverom medijskih navoda kod nadležnih institucija“, navodi se u njihovom izveštaju, koji jasno locira da država ni nakon pet godina nije postigla adekvatan napredak u primeni Istanbulske konvencije.
Statistika da je u 77,8% slučajeva zločin izvršen u kući ili stanu u kojem je žrtva živela ruši svaku iluziju o bezbednosti privatnog prostora. Međutim, podatak koji mora da pokrene krivičnu odgovornost unutar samih institucija jeste činjenica da je u pet slučajeva ubistava žena nasilje prethodno bilo uredno prijavljeno, ili su učinioci imali aktivne i pravosnažne hitne mere zabrane prilaska.
Ove žene su uradile sve što je država od njih tražila. Verovale su institucijama, prošle kroz mučne administrativne lavirinte, podnele prijave i u rukama imale zvanične sudske odluke. Ubijene su jer je sistem smatrao da je izricanjem mere njegov posao završen. Izostanak kontrole sprovođenja izrečenih mera i svest nasilnika da niko neće doći da proveri da li se nalazi ispred žrtvinih vrata, pretvorili su hitne mere zaštite u običnu administrativnu farsu.
Papirna koordinacija: Sastanci koji ne sprečavaju smrt
Zakon o sprečavanju nasilja u porodici predviđa postojanje Grupa za koordinaciju i saradnju, tela u kojima predstavnici policije, tužilaštva i centara za socijalni rad sede zajedno kako bi analizirali rizik i zaštitili žrtve. Ipak, na terenu se ovi sastanci prečesto pretvaraju u puko štikliranje birokratskih obaveza.
„Grupe za koordinaciju i saradnju i dalje ne prepoznaju da se žene, čiji su učinioci nasilja u porodici osuđeni na kazne zatvora ili mere bezbednosti obaveznog lečenja, nalaze u posebno visokom riziku“, javno upozorava Autonomni ženski centar (AŽC).
Nasilnici izlaze sa izdržavanja zatvorskih kazni ili im ističu mere obaveznog lečenja, a institucije se u tom trenutku pasivizuju. Umesto da se ti trenuci tretiraju kao kritične tačke koje zahtevaju pojačan nadzor i izradu bezbednosnog plana za žrtvu, slučaj se u arhivama vodi kao administrativno zatvoren. Rezultat takve birokratske slepoće jesu ugašeni životi koji su se mogli i morali spasiti jednostavnom razmenom informacija na terenu.
Kada centri za socijalni rad postanu mesta egzekucije
Nigde se slom državne zaštite ne vidi tako jezivo kao u istoriji tragedija koje su se odigrale ispred i unutar samih centara za socijalni rad. Slučajevi iz Rakovice, Novog Beograda i Vršca, u kojima su nasilnici hladnokrvno ubijali žene i sopstvenu decu, predstavljaju večni spomenik institucionalnom kukavičluku i pogrešnim procenama.
„Ako novi Zakon propisuje grupu za koordinaciju koja se sastaje na 15 dana i tu grupu čine tužilaštvo, Centar za socijalni rad i policija, onda je jasno ko je odgovoran – tužilaštvo, Centar za socijalni rad i policija. Policija je morala da dođe sa informacijom da postoji slučaj koji je ozbiljnog bezbednosnog rizika“, izjavila je Bobana Macanović iz Autonomnog ženskog centra povodom femicida u centru za socijalni rad na Novom Beogradu.
Nakon tragedije u Rakovici, gde su stradali majka i dete, zaposleni u tamošnjem centru pravdali su se sramotnim rečima da su se „i oni plašili nasilnika i da su se krili po kancelarijama kada on dođe“. Ako se profesionalci, obučeni i plaćeni od strane države da štite najranjivije, kriju po kancelarijama pred zlostavljačem, kakvu poruku država šalje žrtvi koja je sa tim istim nasilnikom zatvorena u četiri zida?
U osnovi ovih tragedija leži duboko ukorenjena, nakaradna logika sistema koja pravo zlostavljača na roditeljstvo stavlja ispred prava deteta i majke na goli život.
„Mreža i AŽC najpre postavljaju pitanje ko je doneo odluku da se otac viđa sa decom, makar i u kontrolisanim uslovima, ukoliko je bio na odsluženju zatvorske kazne zbog nasilja nad detetom. Da li je pravo oca na viđanje dece jače od prava deteta da živi bezbedno i bez nasilja?“, glasio je apel ženskih organizacija koji i danas visi u vazduhu bez adekvatnog institucionalnog odgovora.
Dvadeset i pet ruku za osamnaest ugašenih života
Dok na terenu žene plaćaju glavom institucionalnu apatiju, u političkoj sferi vlada apsolutni zid ćutanja. Pre tačno 17 dana, 12. maja 2026. godine, Narodna skupština Republike Srbije imala je priliku da konačno otvori javnu raspravu o uvođenju femicida kao posebnog krivičnog dela u Krivični zakonik, na osnovu predloga koji je podnet još u martu.
Ishod glasanja je poražavajući: od 177 prisutnih poslanika, svega 25 je glasalo za to da se ovaj predlog uopšte uvrsti na dnevni red sednice. Odluka većine da ostane uzdržana i svesno izbegne čak i razgovor o rodno motivisanom ubistvu žena šalje poruku žrtvama da njihovi životi, prosto, nisu peioritet.
„Činjenica da nisu hteli da glasaju ni da bude na dnevnom redu rasprava znači da ne postoji apsolutno nikakva zainteresovanost ni za razgovor na ovu temu. Toliko smo daleko od toga da femicid postane posebno krivično delo zato što nismo u stanju kao država i kao institucije da organizujemo jednu najobičniju raspravu“, izjavila je izvršna direktorka organizacije FemPlatz Biljana Janjić.
Ona upozorava da se pitanje bezbednosti žena svesno žrtvuje zarad partijskih interesa i dnevnopolitičkih kalkulacija.
„To šalje vrlo jasan signal svima koji se bore za inkriminaciju femicida, ali i svim ženama žrtvama nasilja da zapravo ne postoji zainteresovanost i volja da se ovaj problem rešava na kvalitetan način“, ističe Janjić.
Kriminološki imperativ: Zašto nam je potreban zakon, a ne obećanja
Zalaganje za inkriminaciju femicida kao posebnog krivičnog dela nije hir nevladinog sektora, već kriminološki opravdana potreba. Trenutni Krivični zakonik ne prepoznaje specifičan, rodno motivisan kontekst u kojem žena biva ubijena samo zato što je žena. Femicid nije obično ubistvo; on je finale dugotrajnog ciklusa zlostavljanja, kontrole, proganjanja i uništavanja ženskog dostojanstva.
Definisanjem femicida kao posebnog krivičnog dela sprečila bi se sramotna praksa na sudovima gde se ubistvo žene često pravda „afektom“, „ljubomorom“ ili „iznenadnim besom“, čime se zlostavljačima izriču ublažene kazne. To bi takođe obavezalo državu da formira nezavisno telo za praćenje femicida (Femicide Watch) koje bi imalo pristup svim podacima policije i centara za socijalni rad, omogućavajući da se svaka greška u lancu zaštite analizira i sankcioniše.
Dokle god država odbija da se pogleda u ogledalo i zakonski prepozna femicid, statistika će nastaviti da raste. Bezbednost žena u Srbiji ne sme biti pitanje političke volje ili birokratske milostinje, ona mora biti osnovno pravo na život koje država ima obavezu da garantuje, a ne samo da obećava na papiru.
Još uvek nema komentara.