Policistični jajnici: Zašto svaka osma žena u Srbiji leči bolest koja zvanično više ne postoji i ko zarađuje na njihovom očaju?
„Ginekolog mi je pre deset godina samo usputno rekao da imam ‘policistične jajnike’, prepisao mi kontraceptivne pilule i kratko dodao da malo korigujem ishranu“, priča tridesetogodišnja Milica. Ova rečenica sažima priču stotina hiljada žena u Srbiji koje domaći zdravstveni sistem ostavlja u potpunom mraku i bez adekvatne dijagnoze. U trenutku kada svetska nauka u prestižnom časopisu The Lancet zvanično ukida naziv Sindrom policističnih jajnika (PCOS) i preimenuje ga u Poliendokrini metabolički ovarijalni sindrom (PMOS), domaća ginekologija ostaje slepa za sistemsku opasnost ove tihe epidemije, gurajući žene u ruke internet nadrilara i nemilosrdnog sivog tržišta.
Od ginekološke zablude do metaboličke bombe
Odluka o preimenovanju, doneta 12. maja 2026. godine, predstavlja epilog četrnaestogodišnjeg globalnog napora koji je predvodila profesorka Helena Tide sa Univerziteta Monaš, u saradnji sa 56 vodećih svetskih medicinskih asocijacija i hiljadama pacijenata širom šest kontinenata. Novi naziv konačno odbacuje pogrešan i duboko zbunjujući termin „ciste“, jasno definišući ovo stanje kao sistemski, višestruki poremećaj celog organizma koji pogađa čak 170 miliona žena na globalnom nivou. Decenijama je pogrešno imenovanje bolesti imalo razorne posledice po zdravlje žena, stvarajući sistemski zid ignorisanja i pogrešnih dijagnoza.
Čak 70 odsto žena sa ovim stanjem ostajalo je nedijagnostikovano jer su lekari uporno tražili fizičke ciste na jajnicima kojih zapravo nema. Na ultrazvučnom pregledu ne vide se patološke ciste, već zaustavljeni, nezreli folikuli koji nisu uspeli da prođu kroz proces ovulacije usled opšteg hormonskog i metaboličkog disbalansa. Zbog ovog neshvatanja, pacijentkinje u proseku čekaju duže od dve godine i posete najmanje tri lekara kako bi uopšte dobile dijagnozu, a u mnogim slučajevima to lutanje traje duže od jedne decenije. Preimenovanje u PMOS podržalo je 86 odsto pacijentkinja i 71 odsto kliničara, prepoznajući da je stari naziv gurao žene u stigmu, konfuziju i rascepkanu medicinsku negu.
Od ignorisanja do opasnog samolečenja
Milica je jedna od onih koje su na teži način saznale šta se krije iza skraćenice koju lekari izgovaraju sa dosadom. Do svoje osamnaeste godine razvila je nesnošljive, razorne migrene koje su prerasle u svakodnevnu vrtoglavicu unutrašnjeg uha, lice joj je bilo prekriveno bolnim aknama, na bradi su počele da rastu tamne, oštre dlake, a telo joj je konstantno bilo u stanju teške letargije i neopisive žudnje za šećerom. Prepuštena samoj sebi, noćima je pretraživala internet forume i medicinske sajtove.
„Niko me u državnoj ustanovi nije upozorio šta to zapravo znači. Zbog nemogućnosti da ostvarim trudnoću, pretražujući na internetu došla sam do saznanja da insulinska rezistencija uzrokuje PCO i neredovne cikluse i da se leči metforminom. Na svoju ruku sam počela da pijem metformin i posle mesec i po ostala u drugom stanju, pila ga do četvrtog meseca trudnoće i porodila se“, kaže Milica za Naš portal.
Danas, sa bebom u kući, ona i dalje luta bez sistemskih odgovora, pitajući se da li lek mora da pije celog života i da li je njena sudbina neizbežno dijabetes.
U isto vreme, tridesetčetvorogodišnja Jelena podelila je sa nama drugi aspekt ove tihe epidemije. Jelena je istinu o svom telu saznala tek kada je, nakon tri godine bezuspešnih pokušaja da ostane u drugom stanju, zakucala na vrata privatne klinike za lečenje steriliteta.
„Niko mi nikada pre toga nije uradio test opterećenja glukozom, niti mi je iko objasnio da moji neredovni ciklusi nemaju veze sa ginekološkim ‘cistama’, već sa načinom na koji moje telo prerađuje insulin“, objašnjava ona.
Tržište ženskog očaja: Ko zarađuje na sistemskom vakuumu?
Sistemski vakuum i ignorisanje pacijentkinja u javnom zdravstvu stvorili su idealne uslove za razvoj agresivnog sivog tržišta na društvenim mrežama. Instagram i TikTok preplavljeni su profilima koji nude neproverene programe, detoks čajeve i skupe pakete suplemenata. Samoproglašeni stručnjaci brutalno eksploatišu psihološki očaj žena koje se bore sa sterilitetom, gojaznošću, gubitkom kose i teškim aknama. Nudeći brzo i prirodno „izlečenje“ bolesti koja je zapravo doživotno stanje sa genetskom predispozicijom, ovi akteri ostvaruju ogroman profit na račun ženskog zdravlja.
Apoteke i onlajn prodavnice u Srbiji prodaju preparate čije cene predstavljaju ozbiljan finansijski udarac na kućne budžete. Republički fond za zdravstveno osiguranje (RFZO) ne pokriva ove troškove, tretirajući ih kao luksuz ili kozmetiku, iako su oni esencijalni za zdravlje žena. Pacijentkinje su prinuđene da mesečno izdvajaju između 2.300 i 3.200 dinara za preparate na bazi inozitola (poput Chirofola ili Inofolica), koji su klinički dokazani kao podrška u regulaciji osetljivosti na insulin, ali su u Srbiji klasifikovani isključivo kao dijetetski suplementi. Cene inovativnih kompleksnih praškova za plodnost dostižu i do 8.400 dinara za mesečnu dozu , dok se cene raznih biljnih kapi i čajeva od virka kreću od 1.300 do 1.800 dinara. Nasuprot tome, zvanični medicinski lek za regulaciju insulinske rezistencije, Metformin, koji predstavlja zlatni standard u lečenju i košta svega između 300 i 600 dinara, često ostaje uskraćen pacijentkinjama jer ginekolozi u državnim ustanovama nemaju protokol da ga prepišu bez izveštaja endokrinologa.
Šta donosi PMOS i zašto je opasan po život?
Poliendokrini metabolički ovarijalni sindrom nije običan estetski problem ili ginekološki kapric, već tempirana metabolička bomba u organizmu žene. Ignorisanje ovog stanja donosi zastrašujući niz dugoročnih i po život opasnih zdravstvenih rizika. PMOS je vodeći uzrok ženskog steriliteta na svetu, jer hronični izostanak ovulacije direktno onemogućava začeće. Kod žena sa ovim sindromom rizik od razvoja dijabetesa tipa 2 je dramatično povišen, čineći ga najznačajnijim dugoročnim kardiometaboličkim ishodom.
Poremećaj drastično povećava šanse za nastanak visokog krvnog pritiska, abnormalnih nivoa holesterola i triglicerida u krvi, što direktno vodi do ranih srčanih udara i moždanog udara. Hronični izostanak ovulacije i nedostatak progesterona dovode do nekontrolisanog zadebljanja sluzokože materice, što dramatično povećava rizik od raka endometrijuma. Sama trudnoća kod žena sa PMOS-om nosi visoke rizike od gestacijskog dijabetesa, prevremenog porođaja i preeklampsije. Pored fizičkog urušavanja, sindrom razara i mentalno zdravlje pacijentkinja, uzrokujući kliničku depresiju, generalizovanu anksioznost i teške poremećaje u ishrani usled drastičnih telesnih promenama poput gubitka kose, muške maljavosti i nekontrolisanog debljanja.
U Srbiji, medicinska praksa i dalje boluje od potpunog sistemskog slepila. Domaći zdravstveni sistem ovaj višedimenzionalni poremećaj pretežno leči simptomatski, prepisujući kontraceptivne pilule (poput Diane 35 ili Yaz) koje veštački uspostavljaju krvarenje. Ovakva terapija pruža samo prividno rešenje, delujući kao kozmetičko krečenje fasade na zgradi koja gori iz temelja. Pilule ne leče metabolički poremećaj, a nakon prestanka terapije simptomi se vraćaju u još agresivnijem obliku, gurajući pacijentkinje u duboko stanje očaja.
Neophodan zaokret: Od improvizacije do dostojanstva
Odsustvo koordinisanog, multidisciplinarnog pristupa ključna je sistemska mana našeg zdravstva. Pacijentkinje su prepuštene same sebi, prinuđene da same organizuju i finansiraju preglede kod ginekologa, endokrinologa, dermatologa i dijetetičara. Povezanost između ovih specijalnosti u državnom sistemu ne postoji, što dovodi do fragmentisane nege i kontradiktornih saveta. Na primer, britanski parlamentarni izveštaji već pozivaju na to da se PMOS izjednači sa hroničnim bolestima poput dijabetesa kako bi se obezbedio nacionalni protokol i koordinisano lečenje. U našoj zemlji pacijentkinje ostaju žrtve nefunkcionalnog sistema i administrativne inertnosti.
U razvijenim zdravstvenim sistemima prepoznato je da se marginalizovane grupe i pacijentkinje sa nižim nivoom zdravstvene pismenosti suočavaju sa još težim preprekama u navigaciji kroz neorganizovani sistem. Nedostatak javno dostupnih, tačnih informacija i edukacije dovodi do toga da žene u ruralnim sredinama u Srbiji znatno kasnije dobijaju dijagnostiku, često tek u fazi kada se suoče sa trajnim sterilitetom. Medicinska nega stoga mora biti prilagođena specifičnim životnim realnostima svake žene, uzimajući u obzir kulturološke, ekonomske i socijalne faktore koji utiču na mogućnost pridržavanja terapije.
Tranzicija sa zastarelog koncepta PCOS na novi PMOS model odvijaće se na globalnom nivou tokom naredne tri godine, sa potpunom integracijom u međunarodne kliničke smernice predviđenom za 2028. godinu. Srbija, međutim, u pogledu lečenja ovog sindroma i dalje ostaje na terenu opasne improvizacije. Umesto sistemskog i koordinisanog odgovora koji bi pratio svetski naučni konsenzus, domaće javno zdravstvo pacijentkinjama nudi samo administraciju i preduge liste čekanja. Ženski novčanik i lična snalažljivost tako ostaju jedini preostali most preko provalije našeg zdravstvenog sistema. Reforma medicinskih protokola i usvajanje novih, integrisanih smernica u našoj zemlji nisu stvar birokratije, već pitanje elementarnog dostojanstva i opstanka stotina hiljada žena koje sistem trenutno svesno prepušta tihoj patnji i nemilosrdnom finansijskom iscrpljivanju.
NAŠ TV
Još uvek nema komentara.