Prvi maj nije nastao zbog slobodnog dana, već zbog borbe. Nastao je iz krvi radnika koji su 1886. u Čikagu tražili osmočasovno radno vreme, radeći tada i po 16 sati dnevno. Bio je to praznik otpora, solidarnosti i zahteva da radnik ne bude roba.
Skoro vek i po kasnije, zvanično radno vreme jeste 8h, ali mnoge korporacije očekuju da ostajete duže i time pokažete posvećenost firmi. Radnik je sve više roba, a solidarnost je često kažnjiva, doduše, ne na papiru.
Radnik kao centar društva
U socijalističkoj Jugoslaviji Prvi maj nije bio samo praznik, bio je ideologija. Jedan od najvažnijih datuma u godini, simbol sistema u kome je radnik bio temelj države.
To se nije ogledalo samo u govorima i parolama. Prvi maj su činile masovne radničke povorke i sindikalni skupovi, transparenti, parole, organizovani protesti i govori, jasna politička poruka da radnik ima prava i snagu, demonstracija socijalne sigurnosti, posao, plata, stan, zdravstvena zaštita.
Radnik nije bio samo zaposlen, bio je politički faktor. Praznik rada je bio dan kada se podsećalo ko pokreće društvo.
Roštilj umesto radničkih prava
Danas je slika potpuno drugačija. Na prostoru Srbije i regiona, Prvi maj se više ukorenio kao mogućnost za turističko putovanje, slavlje i gozbu u prirodi, nego kao sećanje na radnička prava.
Umesto sindikalnih kolona – izleti, roštilji i produženi vikendi, politička tišina ili protokolarne poruke, gotovo nevidljivo organizovano radničko okupljanje. Praznik je preživeo, ali njegova suština nije.
Na kraju, nije ni bitno kako slavimo Prvi maj, već gde su oni zbog kojih postoji.
U Srbiji su danas sindikati slabi i često bez realnog uticaja, radnici sve ređe veruju da ih iko štiti, država često nastupa kao partner poslodavaca, radnička prava se ne šire, samo se ponekad brane od totalnog urušavanja.
Kako primećuju analize, sindikati su izgubili pregovaračku snagu i poverenje, posebno posle tranzicije i privatizacija. Radnik više nije politički subjekt, postaje pojedinac koji se snalazi sam.
Najveća razlika između „nekad“ i „sad“ nije u tome kako se slavi, već kako se živi. Nekad: sigurnost radnog mesta, kolektivna prava, jasna uloga sindikata, radnik kao deo sistema. Danas: nesigurni ugovori i niske plate, izdeljeni radnici bez zajedničkog glasa, odlazak u inostranstvo kao jedini izlaz, radnik kao trošak, ne kao vrednost.
Praznik koji je izgubio smisao
Prvi maj je preživeo kao datum, ali ne i kao ideja. Umesto dana borbe, postao je dan odmora. Umesto glasnih zahteva, tišina. Umesto radnika, potrošači. I možda je to najtačnija slika današnje Srbije.
Radnici i dalje postoje, ali kao da više ne postoje zajedno. Borba je izumrla.
Prvi maj danas više govori o onome što smo izgubili nego o onome što slavimo. Praznik rada bez radničke borbe nije praznik, to je samo slobodan dan.
Srećni vam bili ćevapi, dragi radnici!
Još uvek nema komentara.