Ana Mirković: Nosioci odgovornosti su čekali da vreme donese zaborav na sve što su mogli, a nisu učinili
Treći maj je u modernoj istoriji Srbije postao trenutak u kojem je vreme stalo. Tog dana, pre tri godine, nešto je nepovratno puklo u srži svakog pojedinca. Nije to bio samo sistemski slom, već dubinska, intimna pukotina koja je zauvek promenila način na koji posmatramo sopstvenu decu, komšije i ulice kojima koračamo.
Sećamo se tih dana, protesta koji su se odvijali u suzama i tišini, muk koji je odjekivao glasnije od svake buke. Iz te najdublje tuge, na neki čudan način, rodila se nada. Verovali smo da će se, suočeno sa ovakvom tragedijom, društvo probuditi i zahtevati promenu sistema čiji su propusti doprineli užasu u beogradskoj osnovnoj školi, a potom i u selima Dubona i Malo Orašje.
Ipak, tri godine kasnije, slika je poražavajuća. Dok su pojedinci ostali trajno obeleženi, sistem je ostao ne samo netaknut, već deluje još dublje urušen. Psihološkinja Ana Mirković, analizirajući ovaj proces za Naš portal, nudi surovo precizan uvid u to šta nam se zapravo desilo.
Razbijanje mita o sigurnosti
Tragedije u Ribnikaru, selima Dubona i Malo Orašje, a kasnije i pad nadstrešnice u Novom Sadu, donele su najdublje društvene potrese ovoj zemlji. Prema rečima Ane Mirković, ovi događaji su brutalno razbili kolektivno uverenje da su škole i mala mesta sigurni za život.
„Svi smo prvi put osetili da nasilje tog tipa nije negde drugde, već se može desiti i nama. Desilo se nama. To je bio trenutak kada se Srbija zaledila od tuge, očaja i bespomoćnosti, kada je sve u ovoj zemlji stalo. I bila je to prilika da se pogledamo, razumemo gde smo i kako smo tu stigli, šta nije kako treba i zašto baš ništa nije kako treba.“
Zadovoljavanje forme kao beg od odgovornosti
U mesecima koji su usledili, umesto korenite reforme društvenih vrednosti, dobili smo institucionalni odgovor koji je fokusiran isključivo na spoljni privid. Policajci u hodnicima i radionice o empatiji postale su novi standard, ali bez suštinskog efekta.
„Dve radionice o empatiji su uvedene jer je najvažnije zadovoljiti formu, potpuno mašeći suštinu, kao što režim uvek radi i pre i nakon ovih tragedija,“ naglašava Mirković.
Ovakav pristup ostavio je duboke, neizlečene rane. Dugoročne posledice i dalje traju:
Povećana je anksioznost kod dece, roditelja i nastavnika, a osetljivost na teme nasilja postala je hronična. Nepoverenje u institucije nastavlja da raste, jer građani prepoznaju da ključni problemi: medijsko izveštavanje, promocija nasilja i odgovornost nosilaca vlasti, nikada nisu ni došli na red za rešavanje.
Trauma pod tepihom
Oporavak od ovakvih trauma nikada nije linearan, ali u Srbiji on deluje kao da je namerno zaustavljen. Mirković upozorava da se naše društvo još uvek nije oporavilo, niti je blizu toga.
„Kako znamo da je oporavak i dalje u toku? Na emocionalnom nivou, sećanje je i dalje živo, posebno kada su ovi dani, kada obeležavamo godišnjice, svesni da smo ovaj problem kao društvo samo gurnuli pod tepih. Na društvenom nivou, ključna pitanja – nasilje, mediji, odgovornost, nisu rešena već su često i dalje predmet podela.“
Najporaznija je, ipak, institucionalna tišina. Mirković ističe da su, uprkos uvođenju pojedinih mera, nosioci vlasti svesno ignorisali sopstvenu odgovornost, čekajući da vreme učini svoje.
„Svi znamo da su nosioci odgovornosti ignorisali činjenicu da nose odgovornost i da su čekali da vreme donese zaborav na to šta su sve mogli, a nisu učinili.“
Može li se rasti iz bola?
Pitanje koje ostaje tri godine nakon 3. maja nije samo kako da se sećamo, već kako da iz ove traume učimo. Rast je moguć samo tamo gde postoji istina, a u zemlji gde je sistem ostao netaknut uprkos nezamislivom bolu, ta istina je i dalje u rukama pojedinaca koji odbijaju da zaborave.
Oporavak ne počinje uvođenjem novih propisa, već prihvatanjem da „ništa nije kako treba“. Tek tada tišina koja je odjekivala ulicama može postati temelj neke drugačije, sigurnije Srbije.
Još uvek nema komentara.