Deset godina ista fora: “Siniša, imamo li para za ovo?”
Pred kamerama, usred nekog zabačenog mesta, okružen narodom koji se žali na rupu na putu, školu koja pada ili bolnicu koja čeka, predsednik Srbije se namršti, teatralno izvuče mobilni i odglumi pitanje: „Siniša, imamo li para za ovo?“
Ministar finansija Siniša Mali, verni blagajnik sa druge strane žice, naravno, potvrdi da ima. Uvek ima. „Imamo, predsedniče!“ I, eto, problem rešen pred živim svedocima. Narod kliče, kamere zuje, a Srbija napreduje. Deset godina ova fora prolazi. Isti film sto puta. Kao da se u TV Dnevniku reprizira kultna britanska serija “Mućke”.
Sećate se Kladova 2021. godine? Vučić na terenu, obilazi puteve istočne Srbije. Građani traže, on zove Malog: obezbedi devet miliona evra za rekonstrukciju. Odmah, tu pred svima. „Siniša, imamo li mogućnost?“ Mali potvrdi. U direktnom prenosu. Sledeći put – neka druga rupa, druga škola, druga fabrika. Uvek ista dramaturgija. Predsednik kao “dobri otac koji lično brine”, ministar kao poslušni sin koji otvara kasu. A narod, publika, treba da aplaudira što država funkcioniše kao porodična firma.
Ima Vučić običaj da pozove Sinišu Malog i u vreme nastupa na televiziji. Govoreći o lečenju bolesne dece u TV emisiji (novembar 2023.) predsednik Srbije je izvadio telefon i pozvao ministra Sinišu i tražio da hitno, “već u devet ujutru” prebaci pare (milion ili dva miliona) za lečenje dečaka. Naravno, ni u toj emisiji nije spomenuto da se hiljade dece leči novcem obezbeđenim preko SMS poruka. I da ima para za gradnje bolnica, zbog visokih provizija, dok nam najbolji lekari odlaze.
Ova predstava sa Sinišom Malim ima više varijanti. Kada govori o pomoći penzionerima (samo pred izbore) Vučić izjavljuje kako je “danima mučio Sinišu Malog”, dok nisu “pronašli pare” iako je “Siniša bio protiv”.
U martu 2024. iz studija, u emisiji uživo, pozvao je Malog da obezbedi novac za film o Jasenovcu. Nekih 200, 300 hiljada evra.
Nedavno je, tokom posete Loznici, “pozvao Sinišu” i tražio novac za regionalne puteve.
Kada je u javnost dospela informacija o preskupoj novogodišnjoj jelki od 83.000 evra, Vučić je izjavio: „Čim sam čuo koliko košta ta jelka, odmah sam zvao Sinišu Malog i vikao na njega…“. Siniša Mali je tada bio gradonačelnik Beograda.
Već se kao loši vicevi prepričavaju Vučićevi dijalozi sa direktorom Puteva Srbije, gde njih dvojica pred kamerama “računaju” koliko koji put košta i za koliko vremena se “mora” izgraditi. Direktor Puteva Srbije, Drobnjak, ima dvostruku ulogu u tim dijalozima. Mora da pokaže da Vučić bolje od njega zna sve o izgradnji puteva i da “bez predsednika ne može da se sagradi ni metar puta”.
Ovo nije upravljanje budžetom, ovo je kabare. Deset godina isti trik: Vučić glumi spontanost i brigu, Mali glumi nepresušni izvor para. Kao da budžet nije planiran mesecima unapred, kao da ne postoji Zakon o budžetu, parlament, komisije. Kao da pare padaju sa neba svaki put kad predsednik okrene broj. A zapravo, sve je unapred sređeno, samo se čeka pravi trenutak za performans. Narod hoće put? Evo poziva. Narod hoće bolnicu? Vadi mobilni telefon. Sve za sliku i priliku. Nije važno što to nikada ne bude izgrađeno. Važno je da je pred kamerama “sve sređeno”. Kao Šojić. Samo malo manje smešno.
Obmana nemoćnih ili cirkus sa državnim pečatom. Jer dok Vučić zove Malog pred kamerama, pravi problemi se guraju pod tepih. Dugovi rastu, prioriteti se krive prema potrebi trenutka, a javni novac se troši po političkom nahođenju. „Imamo para“, kaže Mali. Ali za šta tačno? Za projekte koji donose glasove? Za one gde predsednik može stati pred kameru i reći „ja sam to rešio“?
Ova fora je postala brend. Toliko se ponavljala da je već deo folklora. Građani već znaju šta sledi čim Vučić izvadi telefon. Mali je postao lični blagajnik na poziv. Ne ministar finansija jedne države, već čovek koji uvek ima spreman odgovor – „da, šefe“. I svi znamo kako to ide: pare se nađu, radovi ponekad i krenu, a račun na kraju plate svi građani Srbije, kroz poreze, kredite ili propuštene šanse.
Decenija iste iluzije da jedan čovek lično rešava sve, jednim pozivom. Građani Srbije zaslužuju ozbiljnu državu, a ne pozorište u kome se budžet deli preko telefona pred publikom.
U normalnim zemljama predsednik države bi pozvao ministra finansija da ga pita zašto, recimo, ovaj put napravljen u ravnici, bez tunela i mostova, košta deset puta skuplje nego put u nekoj normalnoj evropskoj zemlji, kroz planine, preko reka i kanjona…Siniša Mali zna odgovor i na to pitanje. Siguran sam.
Još uvek nema komentara.