Život Doli Parton: Zahvalila se, otišla i uspela pod svojim imenom

Od jednosobne kuće u Tenesiju do svetske slave, Doli Parton je iza sebe ostavila hiljade pesama, velike filmske uloge, ozbiljan posao i biblioteku koja je deci poklonila više od 300 miliona knjiga.

Doli Parton umrla je 25. avgusta u Nešvilu, u 80. godini. Njeni predstavnici saopštili su da je preminula posle kratke borbe sa rakom. Samo četiri dana ranije govorila je da još ima mnogo toga što želi da ostvari i da će nastaviti da radi koliko god bude mogla.

Prethodnu godinu provela je boreći se sa zdravstvenim problemima i tugom zbog smrti muža Karla Dina, ali ni tada nije govorila kao neko ko se sprema da ode. Posle više od šest decenija na sceni, desetina albuma, hiljada napisanih pesama i karijere koja bi drugima bila dovoljna za nekoliko života, Doli Parton i dalje nije mislila da je završila.

Nazivali su je kraljicom kantri muzike, mada ta titula objašnjava samo jedan deo onoga što je bila. Pevala je, pisala, glumila, producirala, gradila kompanije i vrlo pažljivo čuvala prava na svoj rad. U javnosti je delovala neposredno, duhovito i neopterećeno sopstvenom veličinom, ali iza svega toga stajala je žena koja je od početka znala šta želi da postigne.

Pesme koje su je izvele iz planina

Doli Rebeka Parton rođena je 19. januara 1946. u istočnom Tenesiju, kao četvrto od dvanaestoro dece. Porodica je živela u maloj kući sa jednom spavaćom sobom u Apalačkim planinama. Otac je radio na tuđoj zemlji, uzgajao duvan i prihvatao građevinske poslove da bi izdržavao porodicu. Nije umeo da čita i piše. Majka je deci pevala stare balade i zapisivala prve pesme koje je Doli smišljala pre nego što je sama naučila da piše.

Sa deset godina nastupala je na lokalnom radiju i televiziji. Tri godine kasnije prvi put je pevala u čuvenom programu „Grand Ole Opry“. Odmah po završetku srednje škole, 1964. godine, spakovala je stvari i otišla u Nešvil.

Siromaštvo iz detinjstva nije predstavljala kao bezbrižno vreme u kojem je ljubav bila dovoljna da nadoknadi sve što porodica nije imala. U njenim pesmama bilo je nežnosti, ali i gladi, stida i želje za životom koji se ne završava na granicama rodnog kraja.

„Coat of Many Colors“ nastala je iz sećanja na kaput koji joj je majka sašila od ostataka tkanine. Doli ga je ponosno obukla za školu, a druga deca su joj se smejala jer je napravljen od krpa. Godinama kasnije, od tog poniženja napravila je jednu od svojih najvažnijih pesama.

Takve priče postale su osnova njenog pisanja. Nije pevala o Apalačima kao posmatračica koja se kasnije vratila svojim korenima, već kao neko ko dobro pamti cenu odrastanja bez novca. Njene junakinje bile su siromašne devojčice, radnice, ostavljene žene i one koje bi želele da odu, ali još ne znaju kako.

Govorila je da su je upravo pesme izvele iz planina i odvele svuda gde je želela da stigne. Taj put nije bio brz. Prve godine u Nešvilu provela je pišući za druge izvođače i pokušavajući da pronađe mesto u muzičkoj industriji koja je već imala jasnu predstavu o tome šta jedna mlada kantri pevačica treba da bude.

Zahvalila se i otišla

Prvog dana u Nešvilu, ispred perionice Wishy Washy, upoznala je Karla Dina. Venčali su se dve godine kasnije, na maloj ceremoniji kojoj su prisustvovali samo njena majka, sveštenik i njegova supruga.

Ostali su zajedno gotovo šest decenija. Din nije želeo javni život, nije odlazio na dodele nagrada i nije pokušavao da postane poznat zahvaljujući njenom imenu. Doli se često šalila da je tajna njihovog dugog braka u tome što su mnogo vremena provodili razdvojeni, ali je govorila i o običnim putovanjima, motelima kraj puta, piknicima i vremenu koje su čuvali samo za sebe.

Nisu imali decu. Doli je godinama objašnjavala da joj je život krenuo drugim putem i da bez te slobode verovatno ne bi mogla da izgradi karijeru kakvu je imala. Bila je bliska sa brojnom decom svoje braće i sestara, a kasnije je upravo obrazovanje dece postalo najvažniji deo njenog dobrotvornog rada.

Veliki muzički proboj došao je 1967, kada je postala partnerka Portera Vagonera u njegovoj popularnoj televizijskoj emisiji. Njihovi dueti bili su veoma uspešni, a emisija joj je donela publiku do koje sama još nije uspevala da stigne. Ipak, Doli nije nameravala da zauvek ostane deo tuđeg programa.

Doli je u međuvremenu izgradila i uspešnu samostalnu karijeru. „Joshua“ joj je 1971. doneo prvi broj jedan na kantri-listi, a zatim su usledile „Coat of Many Colors“, „My Tennessee Mountain Home“ i „Jolene“. Objavljena 1973. godine, „Jolene“ je postala jedna od njenih najprepoznatljivijih pesama, izvođena i obrađivana daleko izvan granica kantri muzike.

Odluka da ode izazvala je sukob. Vagoner nije želeo da izgubi saradnicu sa kojom je godinama nastupao, a ona je znala da je došao trenutak za samostalnu karijeru. Umesto još jedne rasprave, napisala mu je „I Will Always Love You“.

Jedna od najpoznatijih ljubavnih balada svih vremena zapravo je bila oproštaj od poslovnog partnera. Poručila mu je da pamti sve što je za nju učinio, da ga voli i da ipak odlazi. Vagoner je, prema njenim rečima, zaplakao kada mu ju je otpevala.

Još jedna važna odluka stigla je kada je Elvis Prisli poželeo da snimi pesmu. Njegov menadžer, pukovnik Tom Parker, tražio je polovinu izdavačkih prava. Doli je bila oduševljena idejom da Elvis peva ono što je napisala i kasnije je pričala da je cele noći plakala. Ponudu je ipak odbila.

Verzija Vitni Hjuston provela je 1992. godine 14 nedelja na vrhu američke liste. Doli je i dalje bila vlasnica pesme i zaradila je mnogo više nego što bi joj doneo dogovor sa Elvisom.

Žene koje nisu morale da budu savršene

Doli Parton nije gradila javni identitet na velikim izjavama. Mnogo toga je radije govorila kroz pesme.

„Just Because I’m a Woman“, objavljena 1968. godine, bavila se dvostrukim aršinima prema ženskoj seksualnosti. Muškarac je osuđivao partnerku zbog njene prošlosti, iako je i sam imao svoju, a ona mu je odgovarala da njene greške nisu gore samo zato što je žena.

Jednom je rekla da je svetu kroz pesme govorila ono što ne bi mogla da kaže ni svojoj majci. Zbog toga žene u njenim pričama nisu delovale kao poruke ili uzori. Grešile su, volele pogrešne ljude, ostajale bez novca, plašile se i pokušavale da pronađu izlaz.

Film „9 to 5“, u kojem je 1980. igrala sa Džejn Fondom i Lili Tomlin, doneo joj je i status filmske zvezde. Priča o tri kancelarijske radnice koje se suprotstavljaju seksističkom šefu pojavila se u vreme borbe zaposlenih žena za bolje plate, jednake mogućnosti i zaštitu od seksualnog uznemiravanja.

Naslovna pesma, čiji je ritam Doli smislila udarajući noktima kao po pisaćoj mašini, postala je himna radnica. Pevala je o poslu od kojeg se jedva živi, šefovima koji preuzimaju zasluge i ljudima koji napreduju zahvaljujući tuđem radu.

Doli je umela da o ozbiljnim stvarima govori tako da ne zvuči kao da publici drži lekciju. Verovatno je upravo zbog toga „9 to 5“ opstala mnogo duže od filma za koji je napisana.

Njen izgled često je privlačio više pažnje od onoga što govori. Doli se zbog toga nije naročito bunila. Prva bi se našalila na račun perika, šminke i odeće, ali nikada nije prihvatila savet da bi trebalo da izgleda drugačije kako bi je ljudi ozbiljnije shvatili.

Jednom je rekla da je ne vređaju vicevi o glupim plavušama jer zna da nije glupa, a nije ni plavuša.

Mnogo više od muzike

Sredinom osamdesetih vratila se u rodni kraj sa velikim poslovnim planom. Zabavni park Dolivud otvoren je 1986. godine i prerastao je u jednu od najvažnijih turističkih atrakcija u tom delu Sjedinjenih Država. Danas privlači više od četiri miliona posetilaca godišnje i obezbeđuje posao hiljadama ljudi.

Kraj iz kojeg je nekada morala da ode kako bi pronašla priliku dobio je, zahvaljujući njenom uspehu, nova radna mesta.

Najvažniji projekat pokrenula je 1995. godine zbog oca koji nikada nije naučio da čita. Program „Imagination Library“ najpre je slao po jednu besplatnu knjigu mesečno deci iz njenog okruga, od rođenja do polaska u školu.

Program se kasnije proširio na pet država i danas svakog meseca šalje više od tri miliona knjiga. Prema podacima fondacije, do sada ih je podeljeno više od 300 miliona.

Doli je donirala i milion dolara Vanderbiltovom fondu za istraživanje kovida. Taj novac je pomogao ranu fazu istraživanja koje je prethodilo razvoju Modernine vakcine. Posle razornih požara u Tenesiju, njen fond je porodicama koje su ostale bez domova mesecima isplaćivao direktnu novčanu pomoć.

Nije zaboravila kako izgleda odrastanje u kući bez knjiga i kraju sa malo prilika. Zato se njen dobrotvorni rad nije svodio na povremene donacije. Gradila je programe koji su nastavili da postoje i onda kada kamere više nisu bile tu.

Za višedecenijski dobrotvorni rad Doli Parton je 2022. dobila Karnegijevu medalju za filantropiju, jedno od najvažnijih svetskih priznanja u toj oblasti, koje se često opisuje kao „Nobelova nagrada za filantropiju“. U obrazloženju je istaknuto da je svojim radom unapredila život ljudi u rodnom Tenesiju, ali i miliona ljudi širom sveta.

Karl Din umro je u martu 2025. godine. Doli mu je ubrzo posvetila pesmu „If You Hadn’t Been There“. Tokom poslednje godine života otkazivala je nastupe zbog zdravstvenih problema, ali je nastavila da piše, planira i radi na mjuziklu o sopstvenom životu.

Jedna njena pesma ostaće nepoznata još gotovo dve decenije. Doli je 2015. napisala i snimila „My Place in History“, a snimak, rukom ispisane stihove i pismo budućnosti zaključala u drvenu „kutiju snova“ u svom rizortu DreamMore u Tenesiju. Uz njih je ostavila i uređaj na kojem bi pesma trebalo da bude puštena.

Prema prvobitnom planu, kutija bi trebalo da bude otvorena 2045. godine, tri decenije nakon otvaranja rizorta. Natpis uz samu kutiju, međutim, kao datum navodi 19. januar 2046, kada bi Doli napunila sto godina.

Kasnije je priznala da se pokajala što je izabrala baš tu pesmu jer je, kako je govorila, bila veoma dobra. Želela je da otvori kutiju, izvadi je i zameni nekom koja joj se manje dopada. Ipak je održala obećanje.

Četiri dana pre smrti rekla je da još ima mnogo toga što želi da ostvari.

Iza nje su ostale pesme koje su odavno prerasle kantri muziku, uloge koje se i dalje gledaju, poslovi od kojih žive hiljade ljudi i milioni knjiga sa njenim imenom na paketu. Ostala je i priča o devojčici iz jednosobne kuće koja je veoma rano odlučila da će njen život izgledati drugačije.

Doli Parton je tu priču napisala sama.