Andrej Kolosov: „Od kad tebe volim, pamet ne sluša“

Rusi koji danas žive u Srbiji nisu došli sa velikim planovima. Došli su sa sa koferom punim ambicije ili samo improvizacije i potrebom da započnu normalan život, van granica svoje zemlje. Da li u Beogradu ili u manjem gradu, uče kako se čeka red na šalteru, gde se kupuje najbolji hleb ili gde je dobar provod. Neki su uspeli da se „snađu“, upisali decu u škole, naučili jezik koji liči na njihov, ali nije isti. Drugi i dalje žive između dva poziva, dve vize, između dve odluke. Dok je nekima Srbija bliska, drugima je i dalje daleka. Njihov život se ovde odvija u malim, svakodnevnim pobedama. Odvija se u pokušajima da sačuvaju dostojanstvo dok čekaju odgovor na najvažnije pitanje: koliko dugo ćemo ostati?

Andrej Kolosov je jedan od onih koji je odlučio da ostane, i pored toga što već dugo čeka srpsko državljanstvo. On je likovni umetnik, poreklom iz Rusije, koji godinama živi i radi u Srbiji. Prepoznatljiv je po velikim muralima, sa motivima cveća i prirode. Prepoznatljiv je i po optimističnoj energiji i vedrom duhu. Inspiracija mu je, kako sam kaže, svakodnevna lepota. Oslikava fasade zgrada širom Srbije. U intervjuu za Naš portal otkriva nam detalje svog preseljenja u Srbiju, gde danas živi i radi, sa porodicom.

Andrej Kolosov Instagram

Odlučio je da ostane kada je, u jednom  srpskom hramu, stajao, rame uz rame, sa mnogim poznatim ličnostima i imao osećaj da su svi jednaki. Tada je shvatio da pripada ovde. Zanimljivo je da je prvi susret jednog Rusa sa Srbijom bio „da se smrzneš“. Dočekala ga je veoma hladna zima  2012. godine.

„Tada sam pomislio: „Kakva je ovo zemlja u kojoj je hladnije nego u Sibiru u Rusiji?!“. Napolju je bila rekordna temperatura od -30, kada smo prijatelj i ja putovali u okviru hodočasničkog putovanja ka moštima vladike Nikolaja Velimirovića. Sledeće godine, kada sam ponovo došao, klima me je već prijatno iznenadila – napolju je bilo +14, i to u februaru. Već od prvih mojih dolazaka video sam odnos među ljudima, poštovanje, kada sam se bukvalno zaljubio u narod. Već posle par godina, kada su mi ponudili da dođem u Srbiju da studiram na Bogoslovskom fakultetu, bez razmišljanja sam se odlučio na taj korak“.

Zatvorio je firmu za izradu fresaka u Rusiji, spakovao ceo svoj život u jedan kofer i došao u Beograd da upiše fakultet.

„Do svoje 28. godine živeo sam u Moskvi, gde je tempo života bukvalno lud, gde se zahteva brzo donošenje odluka – u suprotnom, ispadaš iz trke. Kada sam došao u Srbiju, video sam potpuno drugačiji pristup životu. Kada postaviš cilj, ideš ka njemu unapred promišljenim, pametnim koracima, ali pritom ne zaboravljaš da živiš, da uživaš i da se raduješ trenutku jutarnje šoljice kafe ili izležavanju na suncu. To je ostavilo ogroman utisak na mene: spoj istorijske postojanosti, srpske tradicije, duhovne dubine i žive, snažne kulture života. Uprkos teškoćama, srpski narod je sačuvao pravoslavnu veru, sposobnost da se međusobno podržava i pomaže i da bude jedno. Tada sam poželeo da postanem deo ovog društva i da živim među takvim ljudima“.

U junu 2014. godine prvi put je pomislio da je Srbija njegov dom.

„Na liturgiji, kojoj sam prisustvovao, bilo je mnogo muzičara, političkih ličnosti, poznatih glumaca, ali u vazduhu nije bilo ni traga od podele društva na slojeve – svi smo stajali u jednom hramu, klanjali se jednom Bogu i bili kao jedno. U tom trenutku sam u sebi osetio pripadnost ovom društvu, gde smo svi jednaki i možemo da stojimo, rame uz rame, u jedinstvenoj veri“.

Za Naš portal kaže da se njegov svakodnevni život, van umetnosti i posla, ne razlikuje mnogo od života drugih ljudi.

„Imam porodicu, posao, prijatelje, neku rutinu koju je potrebno svakodnevno obavljati. Supruga i ja zajedno pravimo planove za budućnost, trudim se da provodim mnogo vremena sa sinom. Volimo da šetamo, igramo se, putujemo zajedno. Možda je na početku bilo teže – sve je novo, moraš sve da pitaš i da učiš, ali sada je većina stvari postala uobičajena.“

Najviše problema donelo mu je nepoznavanje jezika. Čitavu godinu posvetio je učenju, kako bi mogao da rešava svakodnevne, životne zadatke.

„Nije mi bilo lako bez poznanika i prijatelja, jer sam došao sam. Međutim, postepeno su se pojavili moji srpski prijatelji. Zahvaljujući njima, lakše sam se nosio sa teškoćama, nisam više bio toliko usamljen“.

Prve prijatelje stekao je zahvaljujući čuvenom sportskom duhu naše nacije.

„Srbija je veoma sportska zemlja. Ranije nisam video toliko ljudi da trče, vežbaju na spravama ili jednostavno igraju košarku napolju, na terenu. Kada bih dolazio na stadion ili sportski teren da vežbam, vrlo brzo bih nalazio zajednički jezik sa drugim momcima i bez problema provodio sjajno vreme u društvu. To mi se jako dopalo.

Prvi put kada je shvatio da je ovde,ipak, stranac, vezuje za naše „šarmantne“ običaje. Naime, prisustvovao je, kako sam kaže, „spremanju svinje na ražnju“.

„Otvorio sam pivo, stojim, pijem, uživam u prelepom majskom vremenu – pravo uživanje, pomislio sam. Posle par trenutaka dotrčava moj prijatelj, gleda me sa čuđenjem koje je samo što se nije pretvorilo u užas, i počinje da viče da je pivo bilo za svinju! „Šta radiš to?!“ Ja ne shvatam kakvoj svinji treba dati pivo i zašto? On mi otima limenku i počinje da poliva prase na ražnju. U tom trenutku sam shvatio da bi poznavanje kulturnih posebnosti Srbije bilo veoma korisno, s druge strane, kako bih drugačije naučio, nego na sopstvenom iskustvu“.

Mural vidi kao javnu umetnost koja je dostupna svima. Često komunicira sa prolaznicima dok radi, smatrajući da mural ne pripada samo umetniku, već mestu i ljudima gde je i nastao – objašnjava Andrej. Možda baš zato ljudi lako zastanu ispred njegovih murala. Ne voli da radi u tišini ateljea, njegovo mesto je na ulici, ispred zgrada ili u prolazima. Dok slika, ljudi mu prilaze i razgovaraju sa njim, deca stoje i gledaju. Kaže da mural nije samo njegov, već pripada svima koji pored njega prolaze. Reakcija prolaznika je neizostavna. Neretko, dok oslikava, započne razgovor sa prolaznicima, u čemu posebno uživa.

Andrej Kolosov se bavi i muralima i galerijskim radom. U maju prošle godine (2025.) održana je njegova samostalna izložba „Znaci“ u galeriji „Art for All“. Trenutno priprema novu izložbu i radi na skulpturi koja će krasiti Beograd. Tema cveća mu je veoma važna, jer kako kaže, cveće govori o vremenu i lepoti.

Andrej Kolosov Instagram

„Cveće živi kratak život, ali u tom vremenu daje maksimalnu lepotu i miris. Ono raste u svim krajevima sveta i predstavlja najvažniji izvor nektara za pčele i druge insekte. Za mene je cveće simbol ljubavi i priznanja, jer ga često poklanjamo voljenima, glumcima ili muzičarima, čiji talenat i umetnost smatramo lepim. Slikajući cveće na sivim ulicama, želim da poručim: osmehni se, budi srećan! I nadam se da će to nekome biti važno“. Često ne može rečima da izrazi svoje misli i osećanja, ali kada uzme boje u ruke, sve mu postaje jasno – kako da ih prikaže na zidu, papiru ili platnu.

„Čini mi se da uspevam da prenesem svoju poruku posmatračima. Proživljavam svako umetničko delo koje stvaram, i u njemu, naravno, postoji deo mene. Nekada godinama nosim ideju u sebi pre nego što je realizujem. Freske i murali koje stvaram jesu svet u kojem bih želeo da živim, svet ispunjen ljubavlju i radošću“.

Srpski gradovi imaju veliki potencijal za uličnu umetnost, tvrdi Andrej.

„Vidim veliki potencijal za murale i razvoj umetnosti u gradovima Srbije. Siguran sam da to privlači veliki broj turista i doprinosi ekonomiji gradova. Imam iskustvo u organizaciji i realizaciji takvih projekata i rado bih sarađivao na unapređenju gradova na taj način“.

Nema omiljeni mural, ali ga uvek obraduju veliki projekti, zbog svih izazova koje nose. „Veliki murali uvek u meni izazivaju mnogo emocija i unutrašnjih doživljaja zbog svih izazova – od dobijanja dozvola za rad na visini do realizacije u zadatim rokovima. To su svojevrsni testovi mog profesionalizma, gde se sve moje osobine, i fizičke i stvaralačke, spajaju u jednu celinu. U manjim gradovima i selima pojava nove slike je čitav događaj – često dolazi mnogo ljudi da vidi šta slikam i o kakvom se projektu radi. U velikim gradovima to takođe postoji, ali je možda manje primetno“.

Nije Rus u Srbiji, a nije ni umetnik bez adrese.

„Doživljavam sebe kao umetnika koji želi da deli sa ljudima lepotu sveta, okruženu ljubavlju, radošću i srećom. U realističnim radovima posebno volim da slikam svetlost i njene pojave“.

Veoma je srećan što, poslednjih 11 godina, može da deli, stvara i doprinosi srpskoj kulturi i na to je posebno ponosan.

„Mislim da je umetnost važna osnova komunikacije u društvu. Zato često stvaram humanitarne murale koji u savremenim sivim, betonskim ulicama donose trenutak radosti i poklanjaju emociju onome ko ih gleda. I veoma mi je drago što se u poslednje vreme pojavljuje sve više ljudi koji, kao i ja, žele da ovaj svet učine lepšim.“

Andrej Kolosov Instagram

Za Andreja je nezahvalno da govori o životu Rusa u Srbiji, u ime svih, ali tvrdi da određeno zajedništvo postoji, da postoji veza između Rusa i lokalne zajednice.

„Vidim da se otvara veliki broj restorana i kafića, obrazovnih i kulturnih centara, sa nekima od njih sarađujem kao umetnik“.

Kaže da bi voleo da ljudi iz Srbije imaju više razumevanja za neke stvari koje dolaze iz Rusije, kao što su, verovali ili ne – salate.

„Mislim da u Rusiji postoji mnogo različitih vrsta ukusnih salata i da se Srbi plaše da ih probaju – šuba (haringa pod bundom), vinegret, mimoza i slično. To je stvarno jako ukusno!“

Oslikao je murale širom Srbije – kako u velikim gradovima, tako i u manjim mestima, a sebe za pet godina vidi baš u Srbiji.

„Za pet godina vidim sebe u Srbiji i iskreno se nadam da će se moji planovi ostvariti, jer razumem da situacija u svetu može biti nestabilna i da mi je, kao osobi bez srpskog državljanstva, teško da budem siguran da ću ovde moći da nastavim da radim i da se razvijam bez prepreka. Ipak, moja vizija je sledeća: sve više ljudi se interesuje za moju umetnost i želi da ulepšava svoje gradove. Drago mi je što postoji sve više dugoročnih projekata za unapređenje ove zemlje. Iako sam često realizovao projekte i u drugim državama, Srbija mi se veoma dopada i voleo bih ovde da ostanem“.

Voleo bi da ga ljudi iz Srbije zapamte kao dobrog čoveka.

„Kako je rekao vladika Nikolaj Velimirović: ako oko sebe vidiš vukove – oko tebe će biti vukovi, ako vidiš dobre ljude – oko tebe će biti dobri ljudi“. Volim ovu zemlju i pamtim je kao zemlju koja voli mene“.

Na pitanje u koju pesmu ili rečenicu bi „stavio“ svoj dosadašnji život u Srbiji, odgovorio je jednostavno i obradovao nas.

„Od kada tebe volim – pamet ne sluša.“

Andrej je čovek lak za razgovor , uvek nasmejan i vedar. Takva su mu i dela, topla i nenametljiva. Tu su da nam poprave dan. Talenat je poneo iz Rusije, a kod nas je našao prostor i ljude. On radi jednostavnu, ali važnu stvar, ulepšava nam prostor u kom živimo. Srećno Andrej i hvala ti!

Još uvek nema komentara.