Dejan Vuk Stanković nije ministar koji reformiše prosvetu. On je ministar koji sumnja. Sumnja u učenike, sumnja u profesore, sumnja u univerzitet, a najviše – u slobodu mišljenja. Zato mu je refleks zabrana, a ne razgovor.
Kada je najavio skraćenje časova, to je upakovano u birokratsku rečenicu:
„Moramo se prilagoditi realnosti u kojoj škole funkcionišu.“
Prevedeno: znanje može kraće, ali poslušnost mora duže. Realnost nije da deca manje uče, već da sistem više ne želi da se objašnjava.
Zabranu mobilnih telefona ministar brani gotovo vaspitno:
„Telefonima nije mesto u učionicama.“
Ta rečenica zvuči strogo, ali i zgodno, lakše je zabraniti telefon nego nasilje, siromaštvo, partijsko zapošljavanje i ponižene nastavnike. Jer, ako ministri već čitaju sa papira, mogu i deca. Ekran samo u slobodno vreme.
I da se razumemo: nije sporna zabrana, već ton i objašnjenje. A isti kod ministra uvek zvuči kao neki inat, odbrana vlasti i uterivanje discipline. Džaba se bune i deca i roditelji i profesori Jovine ili Pete beogradske gimnazije. Ako ministar reši da direktori ostanu – oni ostaju. Jer su klečeći. Iz ovih ili onih razloga.
Slučaj profesorke Kleut bio je trenutak istine. Ne zbog nje, već zbog poruke sistema. Ministar poručuje da „u prosveti mora da se zna red“ i da „lični stavovi ne smeju da ugrožavaju institucije“. Drugim rečima: akademska sloboda je dozvoljena – dok je tiha. Ko govori, rizikuje. Ko ćuti, napreduje.
Na slučaju dekanke Maje Kovačević, Stanković je podsetio javnost da „autonomija univerziteta ne znači samovolju“. Ta rečenica je ključna. U Srbiji autonomija postoji, ali samo dok se ne ponaša kao autonomija. Čim se univerzitet uspravi, vlast proverava koliko je savitljiv. Autonomija je dozvoljena samo ako je dekorativna.
U javnim nastupima, ministar se često poziva na „odgovornost“, „red“ i „sistem“, uz poruku da „država mora da reaguje“. Država, međutim, reaguje selektivno: brzo kada profesor govori, sporo kada sistem propada.
Ovo nije ministar koji veruje u obrazovanje. to je čovek koji veruje u red, makar i bez smisla i školu bez slobode. Njegova vizija učenika je poslušan korisnik pravila , a profesora – administrativni problemi koji se moraju držati pod kontrolom.
Ako je prosveta temelj društva, onda je DVS rešio da taj temelj smanjuje i stanjuje toliko da se o njega niko ne spotakne. Jer, bolje da se klima zgrada, nego vlast.
Stankovićev model prosvete sve više liči na kasarnu sa klupama:
– skraćeni časovi,
– zabranjena komunikacija,
– profesori pod sumnjom,
– studenti pod nadzorom.
Znanje je sporedna stvar, a hijerarhija suština.
Ako je cilj prosvete da stvara slobodne ljude koji misle – onda je ovo potpuni promašaj. Ako je cilj da se proizvedu građani koji „znaju red“, ne postavljaju pitanja i ne koriste telefone ni glas – onda je Dejan Vuk Stanković ministar u punoj formi.
Nema reforme, ima poruke:
„Nema plata ako se ne drže časovi. Ta mera je pravno i moralno opravdana i pokazala se kao efikasna“.
Bunite se u svoja četiri zida. I ne pipajte telefone. Jer, neko može i da sazna da vam nije dobro. A to nije dozvoljeno.
Još uvek nema komentara.