Nekada kapiten, danas statist. Nekada lider u bazenu, danas ni dekor u gradu čiji bi trebalo da bude domaćin. Čovek koji je u sportu učio da se, ako treba i glavom ide na protivnika, u politici demonstrira oštrinu i silu uglavnom prema novinarima koji se usuđuju da ga nezgodno priupitaju.
Aleksandar Šapić, gradonačelnik koji Beogradom ne upravlja – on ga ometa.
Dok se Beograd guši u najzagađenijem evropskom vazduhu i betonu, Šapić ćuti.
Dok Beograd grca zaglavljen u snegu koji se usudio da napada u januaru, Šapić ćuti.
Dok Beograd postaje grad investitora, a ne građana – Šapić ćuti.
Dok se ruši istorija, a Beograd dobija obrise pijanog Dubaija, Šapić ćuti.
Aleksandar Šapić nije gradonačelnik koji je loš. On je gradonačelnik koji ne postoji.
U fotelju nekadašnjih vizionara i graditelja seda bez izbora, bez kampanje i bez jasne podrške građana. Dolazi kao kadar koji obećava da se neće mešati u to što radi ono što ga postavilo. Ni u saobraćajni kolaps, ni u urbanistički haos, ni u bilo koji eksperiment izdržljivosti kojem su Beograđani svakodnevno izloženi.
Njegov politički stil nalik je vaterpolo klupi: sediš, čekaš signal, ne upadaš u igru ako nisi pozvan. A njega, izgleda, niko više nigde ne poziva. Ili nema pozivni broj za Trst ili Barselonu.
Nema ga čak ni na tribinama Evropskog prvenstva u vaterpolu. U Beogradu. Ni kao bivšeg reprezentativca, ni kao domaćina.
Nekadašnji vođa u bazenu danas je tek figura u političkoj postavci u kojoj se zna ko daje znak, a ko ga čeka.
U poslednje vreme Šapića nema nigde. Bar vidljivog. Niko baš za njega i ne pita, nije da fali.
Ne zna se da li je niz vodu pušten, pa otplovio kao Časni krst onomad u Trsteniku. Krst niz ladnu Moravu, a Aca u topliji Trst. Ka Barseloni. Kružnim tokom.
Još uvek nema komentara.