Zadesni premijer Đuro Macut

Đuro Macut, gradjanin, koji je pošao da registruje automobil, a vratio se registrovan kao premijer. Za prvo je potrebna uplatnica, za drugo možda, ali nema dokaza.

Prema ličnom svedočenju, poziv da postane predsednik vlade stigao je u krajnje opuštenim okolnostima. Navodno, predsednik države ga je pozvao dok je čekao red za uplatu u policijskoj stanici i upitao:

„Đuro, jesi li raspoložen da budeš premijer?“

Ne „da li imaš plan“, ne „da li možeš „,  ne „da li bi umeo“, već – „da li hoćeš“. Macut, budući da je već izašao iz reda za uplatu, pristade.

I tako Đuro usput dobi najmoćniju titulu u zemlji. Bar na papiru. U retkim političkim istupima često naglašava da odluke ne donosi samostalno. Ne meša se tamo gde je već sve rešeno.

Njegova uloga u sistemu je jasna – da ne smeta. Da ne talasa. Da ne ostavlja utisak da vlada ima sopstveni pravac. Kako je sam rekao, „institucije treba da rade svoj posao“, a ako već ne rade – još jedan razlog da se premijer ne meša.

Lekar koji je privremeno zalutao u politiku, odmah je stavio do znanja da mu je posao premijera sekundaran u odnosu na osnovnu brigu: da li sme da radi ono zbog čega je ceo život učio.

„U Vladi radim svakodnevno, odgovorno i bez plate. Na Fakultetu i klinici sam aktivan sa studentima i pacijentima, i uskladjeno sa radnim vremenom Vlade. Privatno radim isključivo u slobodno vreme, bez ikakvog preklapanja sa državnim obavezama.“- kaže Macut i dodaje „svoj poziv lekara ne napuštam jer od njega živim i dugujem mu ceo svoj profesionalni život”.

Dok je premijer amaterski. Za džabe. Kako sam kaže „obaveza koja ga je snašla i zadesila“. Ukratko, zadesni premijer.

Dok su ga izabirali za predsednika vlade, Macut je obraćajući se poslanicima u Narodnoj skupštini kazao da je Vučićev predlog  prihvatio kao obavezu.

„Danas sam došao u ovaj dom naše državotvornosti da kažem narodnim predstavnicima i građanima da sam ja čovek i sin svog naroda, ljubitelj našeg roda i, ako dobijem vašu podršku, vaš pravitelj i vaš brat, da sam datu mi dužnost prihvatio bezpogovorno kao obavezu koja me je snašla i zadesila i koju kao verni sin svoje otadžbine nisam mogao izbeći jer bi na taj način izbegao svoju obavezu prema svom narodu i državi“, rekao je Macut tog  15. aprila.

I tako postade i opstade simbol nove političke škole: škole u kojoj je najveća vrlina to što znate kada da ćutite, a kada i kome da se divite.

U zemlji u kojoj je sve centralizovano, Macut je dokaz da funkcija može postojati i bez sadržaja. I da je ponekad dovoljno samo biti „sin naroda“ i „verni sin otadžbine“.

Vazda naplativo.