Politički sigurna investicija: Zašto folklor ostaje budžetski prioritet
Više od 800 dece iz cele Srbije okupiće se 13. juna u Šapcu na Republičkoj smotri dečjeg folklora. Manifestacija koja decenijama predstavlja vrhunac dečjeg folklornog stvaralaštva još jednom će pokazati da tradicionalna kultura u Srbiji ne samo da opstaje, već i dalje okuplja hiljade mladih. Međutim, iza nošnji, koreografija i višemesečnih priprema nalazi se sistem finansiranja o kojem se daleko manje govori.
Ministarstvo kulture Republike Srbije raspisalo je ove godine konkurs za amatersko stvaralaštvo za koji je obezbeđeno više od 50 miliona dinara. Reč je o sredstvima namenjenim kulturno-umetničkim društvima, amaterskim pozorištima, horovima, udruženjima građana i ustanovama kulture koje rade u ovoj oblasti.
Državni konkurs, međutim, predstavlja samo deo finansijske slike. Mnogo veći deo novca nalazi se u budžetima gradova i opština širom Srbije, gde se kroz konkurse, programe i manifestacije finansira rad kulturno-umetničkih društava, nabavka nošnji, putovanja, organizacija smotri i godišnjih koncerata.
Pitanje nije da li folklor zaslužuje podršku države. Pitanje je zašto je upravo folklor postao jedna od retkih kulturnih oblasti koja uspeva da sačuva stabilno finansiranje bez obzira na političke i budžetske promene.
Milioni za tradiciju
Podaci iz lokalnih samouprava pokazuju da se za tradicionalni amaterizam izdvajaju značajna sredstva.
Grad Požarevac je za 2026. godinu opredelio četiri miliona dinara za finansiranje i sufinansiranje programa kulturno-umetničkih društava. Novac je namenjen nabavci narodnih nošnji, organizaciji nastupa, gostovanjima i drugim aktivnostima folklornih ansambala.
Na prvi pogled, u tome nema ničeg spornog. Kulturno-umetnička društva predstavljaju važan deo lokalnih zajednica i često jedini organizovani kulturni sadržaj dostupan deci i mladima.
Ipak, upravo ta činjenica otvara ozbiljnije pitanje. Ako država i lokalne samouprave uspevaju da pronađu desetine miliona dinara za tradicionalni amaterizam, zbog čega se godinama vodi ista rasprava o nedostatku novca za savremenu umetnost, nezavisne kulturne centre, mlade autore i nove kulturne programe?
Odgovor se možda ne nalazi u kulturi, već u politici.
Kultura koja ne postavlja neprijatna pitanja
Za razliku od dela savremene kulturne scene, folklor gotovo nikada ne ulazi u sukob sa političkim strukturama. Ne otvara teme koje mogu izazvati polemike. Ne dovodi u pitanje odluke vlasti. Ne proizvodi društvenu kritiku.
Njegova simbolika počiva na tradiciji, zajedništvu, nacionalnom identitetu i lokalnom ponosu, vrednostima oko kojih politički konsenzus gotovo uvek postoji.
Zbog toga je ulaganje u folklor politički sigurna investicija.
Kulturno-umetnička društva okupljaju stotine članova, njihove porodice i veliki broj građana. Njihove manifestacije privlače publiku kakvu mnogi drugi kulturni programi ne mogu da okupe. Svaka smotra, sabor ili godišnji koncert predstavlja priliku za javnu promociju lokalnih vlasti.
Nije slučajno što su folklorne manifestacije često među retkim kulturnim događajima na kojima se gotovo redovno mogu videti predstavnici lokalnih samouprava, direktori javnih preduzeća i politički funkcioneri.
U mnogim sredinama program počinje govorima zvaničnika, prvi redovi rezervisani su za lokalnu elitu, a fotografije sa decom u narodnim nošnjama završavaju na zvaničnim profilima institucija i političkih organizacija mnogo češće nego izveštaji o radu samih društava.
Tradicija tada prestaje da bude samo kulturna vrednost. Ona postaje politički kapital.
Najveća mreža kulturnih organizacija u Srbiji
Kulturno-umetnička društva danas predstavljaju jednu od najrazvijenijih organizacionih mreža u zemlji.
U mnogim manjim mestima KUD nije samo mesto za igru i pesmu. To je prostor okupljanja zajednice, mesto gde se organizuju javni događaji, neguju lokalni identiteti i održava društveni život.
Upravo zbog toga novac namenjen folkloru ima mnogo veći značaj od samog finansiranja kulturnih programa. On održava mrežu organizacija koje imaju veliki uticaj u lokalnim sredinama.
U tome se krije i razlog zbog kojeg se pitanje finansiranja tradicionalnog amaterizma retko ozbiljnije otvara u javnosti. Malo koji političar želi da dovede u pitanje oblast koja okuplja veliki broj građana i proizvodi gotovo isključivo pozitivnu sliku u javnosti.
Decentralizacija samo za odabrane
Godinama se govori o decentralizaciji kulture, ali u praksi ona često ostaje ograničena na održavanje postojećih oblika rada, pre nego na stvaranje novih uslova za razvoj kulturnog života.
U mnogim mestima kulturno-umetnička društva postoje, ali nemaju osnovne infrastrukturne uslove za rad. Veliki broj KUD-ova nema adekvatan prostor za probe, a pojedina sela i manje opštine nemaju funkcionalne domove kulture, scene ili sale u kojima bi se redovno izvodili folklorni programi. Probe se često organizuju u školskim učionicama, improvizovanim prostorima ili sportskim salama, uz ograničene termine i logističke mogućnosti.
Istovremeno, sredstva za amatersko stvaralaštvo se redovno dodeljuju, ali bez sistemskog ulaganja u infrastrukturu koja bi taj rad učinila stabilnim i dugoročno održivim.
Mnogi gradovi i opštine imaju aktivna kulturno-umetnička društva, ali nemaju galerije savremene umetnosti, nezavisne kulturne centre, rezidencijalne programe za umetnike ili kontinuiranu podršku mladim autorima.
Mladi ljudi koji žele da se bave filmom, fotografijom, dizajnom, novim medijima ili savremenim izvođačkim praksama najčešće ostaju bez institucionalne podrške. Njihovi projekti zavise od povremenih konkursa i kratkoročnih grantova, dok tradicionalni amaterizam ima stabilniji i predvidljiviji sistem finansiranja.
To ne govori samo o odnosu države prema tradiciji, već i o tome kakvu vrstu kulturne infrastrukture država sistemski održava, a koju prepušta entuzijazmu lokalnih zajednica.
Više od pitanja folklora
Republička smotra dečjeg folklora u Šapcu još jednom će pokazati da interesovanje za tradiciju među mladima ne jenjava.
To je dobra vest za kulturno nasleđe Srbije. Ali iza bine na kojoj će nastupati stotine dece nalazi se mnogo ozbiljnije pitanje od samog folklora.
Ko odlučuje o desetinama miliona dinara namenjenih amaterskom stvaralaštvu? Kako se određuju prioriteti? Po kojim kriterijumima se procenjuje uspešnost programa? I zbog čega javnost mnogo lakše može da sazna ko je osvojio nagradu na folklornoj smotri nego kako funkcioniše sistem koji te manifestacije finansira?
Narodna baština zaslužuje podršku države. Ono što ne zaslužuje jeste da postane paravan iza kojeg će ostati sakriveno pitanje kulturnih prioriteta.
Jer problem nije u tome što država ulaže u tradiciju. Problem je u tome što istovremeno mnogo ređe pokazuje istu spremnost da ulaže u one kulturne sadržaje koji ne garantuju pune sale, svečane govore, fotografije za društvene mreže i mesto u prvom redu za lokalne funkcionere.
U tom nesrazmeru između podrške tradiciji i podrške novom stvaralaštvu možda se najbolje vidi šta vlast od kulture zapravo očekuje: da okuplja, predstavlja i potvrđuje postojeći poredak, mnogo češće nego da ga preispituje.
Još uvek nema komentara.