Kada „lajk” postane teror: Gde prestaje fan, a počinje progonitelj?
„Sve je počelo naizgled bezazlenim porukama na Instagramu, a onda je virtuelna opsesija zakoračila u moj stvarni svet. Stiže mi poruka: „Da li voliš limunadu?“, a već u sledećem trenutku on stoji pored mog stola i spušta mi čašu. Zatim su usledili uporni pozivi na sastanke. Kada sam ga blokirala na mrežama, pronašao je novi kanal i prešao na mejl. Počela sam „slučajno“ da ga srećem na ulici, jednom, pa ponovo i ponovo. Svaki moj pokušaj da se zaštitim samo ga je činio agresivnijim, a poruke su postale brutalne: „Ovakve fascinacije se završavaju na najgori način“ ili „Hoću da sediš preko puta mene i da ćutiš!““
Ovako svoju priču započinje A. M. iz Beograda, žrtva progonitelja, koja je slučaj prijavila policiji.
Gde je granica između fana i progonitelja
Stokovanje ili proganjanje, kako ga definiše Krivični zakonik Srbije, nije “prevelika ljubav“ niti “entuzijazam fana“. To je uporno, neželjeno ponašanje koje izaziva strah žrtve, uznemirenost i osećaj ugroženosti.
Prema istraživanju OEBS-a iz 2018. godine, svaka deseta žena u Srbiji doživela je proganjanje nakon 15. godine života. U digitalnom prostoru brojke su još alarmantnije.
Proganjanje je često „predigra“ femicida. Fan može da lajkuje i komentariše, dokle god to ostaje na nivou poštovanja privatnosti. Čim prelazi u praćenje, neželjene poruke 24/7, pojavljivanje na mestima gde žrtva nije objavila da će biti, ili ignorisanje nečijeg „ne“, to nije obožavanje. To je kontrola i teror.
Nemanja Popović, psiholog je sa preko petnaest godina iskustva u oblastima kriminalističke psihologije i kriminalističkog profilisanja. Za naš portal, Popović detaljno analizira psihološki profil progonitelja, uticaj društvenih mreža i upozorava na sistemske propuste u zaštiti žrtava.
Granica između entuzijastičnog obožavaoca i opasnog progonitelja često se svodi na nameru i posledice koje to ponašanje ostavlja na žrtvu.
„Progonitelj za cilj ima uspostavljanje odnosa sa žrtvom. Osnovna razlika između fana i progonitelja jeste u tome što progonitelj ima tendenciju izazivanja neprijatnosti i straha kod osobe koju progoni. Znaci prepoznavanja zavise od tipova: progonitelj poznatih, zavisni tip, erotomanični progonitelj, sajber progonitelj”.
Iako specifična istraživanja o profilima progonitelja u Srbiji nisu detaljno rađena, obrasci ponašanja su univerzalni, a neretko uključuju i zablude u vezi sa poremećajima ličnosti.
„Kada su u pitanju progonitelji poznatih, najčešće se radi o osobi sa mentalnim poremećajima. Uglavnom razvijaju idealizovani nestvarni odnos sa žrtvom, verujući da imaju poseban odnos“.
„Setimo se da je Tedi Soto progonio Kristinu Eplgejt, a Džona Lenona je upravo ubio jedan progonitelj. Većina progonitelja koji pre toga nisu imali kontakt sa žrtvom ili je ne poznaju ne idu ka produbljivanju odnosa. Naravno, postoje primeri u praksi koji demantuju svaku tvrdnju, kao slučaj Olivije Njutn Džon gde je njen progonitelj krivio pevačicu za svoje mentalno oboljenje, ali takvi primeri su retki“.
„Kada se kaže reč progonitelj, obično se pomisli na erotomaničnog, to je osoba koja razvija jedan vid sumanutih ideja o posebnoj romantičnoj vezi sa žrtvom i pokušava da stupi u kontakt sa njom. Progonitelji koji pišu ljubavna pisma češće stupaju u kontakt sa žrtvama, od onih koji pišu preteća“.
„Što se tiče poremećaja ličnosti, mislim da narcisoidni poremećaj nije osnova proganjanja. Mnogo je više graničnih poremećaja ličnosti, ali bih i tu bio obazriv sa bilo kakvim dijagnozama. S druge strane, kada su u pitanju „fanovi“, najčešće se radi o adolescentima koji idealizuju osobu i to ponašanje uglavnom nestaje sa odrastanjem i ne može se smatrati opasnim”.
Društvene mreže znatno su olakšale proganjanje, menjajući njegovu dinamiku i uvodeći fenomen „podeljene odgovornosti“.
„Poznato vam je da imamo slučajeve proganjanja već u osnovnim školama. Ono novo što su društvene mreže donele jeste činjenica da se informacija brzo može podeliti i trajno ostaje zapisana, tako da se proganjanje vrši ciklično. Uključivanjem publike dolazi do osećaja podeljene odgovornosti i čuvene rečenice: „I drugi to rade“. Pojavom interneta, deo svih krivičnih dela se preselio onlajn. Dinamika je poremećena, više ne morate nekom da pišete pisma i šaljete poštom, sada u sekundi možete poslati stotine poruka sa različitih adresa i isti ili gori efekat postići za kraće vreme”.
Proganjanje, nažalost, često predstavlja predstadijum femicida, a statistika jasno pokazuje koji su to najrizičniji faktori koji dovode do eskalacije i tragičnih ishoda.
„U jednom našem istraživanju pokazali smo kako je osnovni faktor rizika za femicid ustvari prekid odnosa, raskid, razvod, odlazak iz stana i slično. Više od 70% žrtava femicida, kada je u pitanju partner ili bivši partner, pre toga su bile praćene ili proganjane. Takođe, dostupnost i posedovanje vatrenog oružja su vrlo bitan faktor. Pre napada progonitelj napada imovinu žrtve, neretko, dva do tri puta, pre napada na samu žrtvu”.
Kada je reč o prijavi i zaštiti žrtava, prikupljanje dokaza bi trebalo da bude posao institucija, iako mere zabrane prilaska u praksi često ne zaustavljaju počinioca usled blage kaznene politike.
„Žrtve uvek treba da zabeleže svaki vid komunikacije sa izvršiocem, iako to često ne mora biti nikakav dokaz na sudu. Zakonopisci su dobro predvideli da se izvršilac može kazniti i kaznom zatvora i novčano, ali u praksi se uglavnom kažnjavaju novčano, što ih ne ometa da delo ponove. U Nemačkoj i Velikoj Britaniji taj problem je rešen tako što oblik i visina kazne zavise od oblika i težine kršenja zabrane prilaska, pa idu od novčanih koje mogu biti neograničene, pa sve do zatvorskih do 5 godina. Treba se ugledati na slučajeve dobre prakse”.
Pop kultura i mediji neretko romantizuju opasno ponašanje, podvodeći ga pod izraz prevelike naklonosti „fanova“.
„Kvantitet komunikacije se povećao, ali je kvalitet opao. Imate romantizaciju proganjanja u pop kulturi, da ako neko sazna nečiju adresu i dođe na vrata, to se smatra romantičnim. Nazivanje nekoga fanom, a ne progoniteljem, skida deo odgovornosti sa izvršioca i šalje poruku da je proganjanje vid pokazivanja naklonosti, a ne želja za kontrolom i pokazivanjem moći. Kada govorimo o poznatima, stiče se utisak da postoji narativ da oni nama duguju i delove svog privatnog života“.
Edukacija je veoma važna. U školama, na fakultetima, na društvenim mrežama. Roditelji treba da uče decu šta je zdravo obožavanje, a šta kontrola.
„Što se tiče mladih, njih prvo moramo učiti definisanju granica, da „ne“ znači „ne“, i stvarnoj digitalnoj pismenosti, odnosno kako aplikacije mogu da budu sredstvo da se drugi povredi i kako prepoznati relevantne izvore. Starije generacije su mislile da je sve što je na TV-u istina, a mlađi veruju da je sve što pročitaju na internetu istina”.
Šta kaže zakon i kako dobijamo zabranu prilaska
Proganjanje je krivično delo. Osnovni oblik se kažnjava novčanom kaznom ili zatvorom do 3 godine. Ako izazove opasnost po život, zdravlje ili telo žrtve ili njenih bližnjih, od 3 meseca do 5 godina. Ako dođe do smrti, od 1 do 10 godina zatvora.
Pored krivične prijave, postoji hitna zaštita. Policija može odmah (na licu mesta) izrekne hitnu meru zabrane prilaska i kontaktiranja u trajanju od 48 sati (Zakon o sprečavanju nasilja u porodici). Sud može da produži zabranu do 30 dana, a kasnije i duže.
Stokovanje nije „ljubavna priča koja je otišla predaleko“. To je kršenje osnovnog ljudskog prava, prava na slobodu i bezbednost. Svaka žena koja oseti da neko „prelazi granicu“ ima pravo da kaže NE i da bude zaštićena zakonom. A svi mi, da ne okrećemo glavu kada vidimo da je neko ugrožen.
Još uvek nema komentara.