Izvršna direktorka MDIR-S za Naš portal: Kako nerazumljivo rešenje može da nas ostavi bez prava
Čoveku je veštačenjem potvrđeno da mu je i dalje potrebna pomoć drugog lica, pa je iz službenog rešenja zaključio da će nastaviti da prima novčanu naknadu. Isplata je ipak prestala, a iz dokumenta nije razumeo ni zbog čega ni da isto pravo može da zatraži preko druge institucije. Snežana Lazarević, izvršna direktorka Inicijative za prava osoba sa mentalnim invaliditetom MDRI-S, za Naš portal objašnjava kako nerazumljiv jezik može građanima da zatvori put do prava, zašto dokumente moraju da proveravaju ljudi kojima su namenjeni i zbog čega podrška osobi sa invaliditetom ne sme da se pretvori u odlučivanje umesto nje.
Pristupačnost najčešće povezujemo sa rampama, liftovima, taktilnim stazama i zvučnim semaforima. Osoba, međutim, može da uđe u instituciju, priđe šalteru i dobije traženi dokument, a da joj pravo ipak ostane nedostupno zato što ne razume šta u tom dokumentu piše.
Informaciona pristupačnost znači da rešenje, ugovor, obrazac, uputstvo ili druga važna informacija budu predstavljeni tako da osoba može da razume šta je odlučeno, šta to znači za nju i šta treba dalje da uradi.
Lazarević objašnjava da pretvaranje pravnog ili institucionalnog dokumenta u informaciju laku za razumevanje nije obično skraćivanje teksta niti zamena nekoliko stručnih reči jednostavnijim izrazima.
„Izrada dokumenta u formatu lakom za razumevanje nije običan prevod. Kada prevodimo neki tekst sa engleskog na srpski ili obrnuto, potrebno je dobro poznavanje oba jezika, ali se, naravno, prevodi kompletan tekst, uz vođenje računa o duhu jezika na koji se tekst prevodi“, kaže ona.
Kod izrade pristupačne informacije postupak je drugačiji. Najpre se izdvajaju podaci koji su osobi zaista potrebni kako bi razumela svoje pravo i mogla da ga ostvari.
„Bez obzira na to da li prilagođavamo neki već postojeći dokument, na primer ugovor, uputstvo ili odluku, ili od početka pišemo informativnu brošuru o nekom pitanju, prvo je važno izdvojiti najvažnije informacije. Osoba koja čita tekst treba da može da razume šta je tema, šta to znači za nju i, kada je potrebno, šta treba da uradi“, objašnjava Lazarević.
Nije razumeo da mu je isplata prestala
Koliko posledice nerazumljivog dokumenta mogu biti ozbiljne pokazuje slučaj čoveka koji se obratio MDRI-S nakon što mu je prestala isplata novčane naknade za pomoć i negu drugog lica.
Reč je o pravu namenjenom ljudima kojima je zbog zdravstvenog stanja potrebna pomoć u obavljanju osnovnih svakodnevnih aktivnosti. Osiguranici i korisnici penzije naknadu mogu da ostvaruju preko Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, dok se dodatak za pomoć i negu drugog lica u sistemu socijalne zaštite ostvaruje preko nadležnog centra za socijalni rad.
„U njegovom rešenju piše da je veštačenjem utvrđeno da kod njega i dalje postoji potreba za pomoći i negom drugog lica. Zbog toga je on, čitajući rešenje, razumeo da njegovo pravo i dalje postoji. Nije razumeo da mu je zapravo prestala isplata naknade“, navodi Lazarević.
U nastavku rešenja bilo je napisano da čovek više nije osiguranik i da zbog toga nema pravo na naknadu preko PIO fonda. Međutim, nije mu jasno objašnjeno da zahtev može da podnese centru za socijalni rad i pokuša da isto pravo ostvari kroz sistem socijalne zaštite.
„Ono što u rešenju nije jasno objašnjeno jeste da se ovo pravo može ostvariti i po drugom osnovu, kroz sistem socijalne zaštite, preko nadležnog centra za socijalni rad. Nije dobio informaciju da može tamo da podnese zahtev i da se u tom postupku ponovo utvrdi da li ispunjava uslove za ostvarivanje prava“, kaže Lazarević.
Institucija mu je, dakle, dostavila odluku, ali ne i sve informacije koje su mu bile potrebne da razume šta ta odluka znači za njegov život i kako može da zaštiti svoje pravo.
„Ovaj primer pokazuje da nije dovoljno osobi saopštiti odluku institucije. Rešenja koja su namenjena građanima koji nisu pravnici morala bi da budu napisana jezikom koji prosečan čovek može da razume, uz jasno navedena uputstva o tome šta može i treba da uradi“, upozorava ona.
Jezik tog rešenja, prema njenim rečima, bio je toliko komplikovan i rogobatan da bi ga teško razumeo i prosečan građanin, a posebno osoba sa intelektualnim invaliditetom.
„Ako od osobe očekujemo da na osnovu takvog dokumenta zaštiti svoje pravo, onda joj zapravo nismo dali informaciju koja joj je za to potrebna“, ističe Lazarević.
Šta građanin mora da sazna iz jednog dokumenta
Prilagođavanje stručnog ili pravnog teksta podrazumeva i određeni kompromis. Deo preciznosti koju ima originalni pravni tekst može da se izgubi, ali cilj pristupačne informacije nije da ponovi svaku zakonsku formulaciju.
„Naš posao nije da do detalja prevedemo zakon u jednostavniji jezik, već da osobi objasnimo njeno pravo i kako to pravo može da ostvari“, kaže Lazarević.
Ako je potrebno da osoba podnese zahtev, nije dovoljno navesti samo naziv nadležne institucije. Potrebno je objasniti svaki korak koji građanin treba da preduzme.
„Osoba treba da može da sazna kome treba da podnese zahtev, šta treba da ponese od dokumentacije, gde tu dokumentaciju može da pribavi, kada i kakav odgovor može da očekuje, kao i kome može da se žali ako nije zadovoljna donetom odlukom. Drugim rečima, cilj je da osoba dobije informacije koje su joj potrebne da svoje pravo zaista može da koristi“, objašnjava ona.
Prilikom pisanja vodi se računa i o dužini rečenica, rasporedu informacija i rečima koje se koriste. Preporuka je da rečenica ne bude duža od dva reda, dok se duža nabrajanja razdvajaju u liste.
„Savetuje se izbegavanje zamenica, jer one ponekad otežavaju čitaocu da razume na koga se određena informacija odnosi. Ako je moguće, izbegavaju se i stručni i komplikovani izrazi. To, naravno, nije uvek moguće, posebno kada govorimo o pravnim ili drugim stručnim temama. Ako ipak moramo da upotrebimo takav izraz, neophodno je da ga objasnimo“, navodi Lazarević.
Važan je i izgled dokumenta. Koriste se jasan font i dovoljno velika slova, dok slike ne treba da služe samo kao ukras stranice.
„Nije dovoljno staviti bilo kakvu simboličnu ilustraciju. Slika bi trebalo da što vernije prikazuje ono što želimo da objasnimo, kako bi pomogla osobi da razume informaciju, a ne samo da je ukrasi“, kaže ona.
Ipak, nijedno od tih pravila samo po sebi nije garancija da će tekst zaista biti razumljiv.
„Kako biste vi ovo napisali?“
U proveravanju materijala MDRI-S učestvuju samozastupnici. To su osobe sa invaliditetom koje govore u svoje ime, zastupaju svoja prava i učestvuju u donošenju odluka koje se odnose na njihov život.
„Proveru teksta možemo raditi u grupi ili pojedinačno. Tekst čitamo zajedno sa samozastupnicima, rečenicu po rečenicu, i pratimo njihove reakcije. Ponekad odmah dobijemo pitanje: ‘Šta to znači?’ ili jednostavan komentar: ‘Ja ovo ne razumem.’ Tada pokušamo da im usmeno pojasnimo šta smo želeli da kažemo, a zatim ih pitamo: ‘Kako biste vi ovo napisali?’“, opisuje Lazarević.
Čitanjem naglas i sami stručnjaci mogu da primete nelogičnosti i rečenice koje se mogu razumeti na više načina. Tekst se dorađuje sve dok samozastupnici ne razumeju pravo, proces ili radnju koja se opisuje.
To, ipak, ne znači da će isti dokument biti jednako razumljiv svakoj osobi.
„Ako je neki tekst jasan i razumljiv jednoj osobi sa invaliditetom, ne mora značiti da će biti jednako jasan i drugoj osobi, koja ima drugačije životno iskustvo, drugačije obrazovanje ili drugačije okruženje u kojem živi“, napominje ona.
Informacije lake za razumevanje pritom nisu namenjene samo osobama sa intelektualnim invaliditetom.
„One mogu biti veoma korisne i mnogim drugim grupama – starijim ljudima, deci, ljudima koji ne poznaju dobro jezik na kojem je tekst napisan, ljudima sa nižim nivoom obrazovanja, ali i drugim ljudima kojima je potrebna jasnija i pristupačnija informacija“, kaže Lazarević.
Iskustvo MDRI-S pokazuje da ovakvi materijali mogu biti korisni i gluvim osobama, jer im omogućavaju da određene informacije pročitaju i razumeju bez dodatne podrške tumača znakovnog jezika.
Stručnjaci često preskoče ono što im se podrazumeva
Uloga samozastupnika nije da na kraju rada samo potvrde da li im se dokument dopada. Njihovo iskustvo potrebno je tokom čitavog procesa izrade.
„Stručnjaci često imaju problem sa onim što im je ‘podrazumevano’. Nama je određeni termin poznat, znamo kako funkcioniše institucija ili postupak i zato ne primetimo da smo preskočili neki važan korak. Osoba koja se prvi put susreće sa tim postupkom nema to prethodno znanje“, kaže Lazarević.
Samozastupnici zato ukazuju na reči koje nisu jasne, neprecizno navedene korake i informacije koje nedostaju.
„Mogu da primete da nije jasno ko nešto treba da uradi, da nedostaje informacija o tome kome osoba može da se obrati ili da je previše informacija predstavljeno odjednom“, objašnjava ona.
Čak i kada grupa samozastupnika tokom zajedničkog rada nauči značenje neke stručne reči, taj izraz u svakom novom dokumentu i dalje mora da bude objašnjen.
„To što je neka reč postala razumljiva našoj grupi ne znači da je razumljiva svima. Ako pravimo informacije koje treba da budu dostupne ljudima sa intelektualnim invaliditetom, logično je da ti ljudi učestvuju u proveri da li su informacije zaista dostupne“, naglašava Lazarević.
Njihovo iskustvo važno je zato što stručnjake stalno vraća na jednostavnu činjenicu: „Ono što je nama očigledno nije nužno očigledno i drugima.“
„I osobe sa invaliditetom imaju pravo na izbor, rizik i grešku“
Opasnost da se podrška pretvori u odlučivanje umesto osobe, prema rečima Lazarević, svakako postoji.
„Osobe sa intelektualnim invaliditetom su vekovima bile u situaciji da drugi odlučuju umesto njih. I danas postoje predrasude da one ne znaju, ne razumeju ili nemaju sposobnost da donose odluke. Često se takvo odlučivanje čak predstavlja kao zaštita – neko drugi ‘zna šta je najbolje’ za osobu“, kaže ona.
U praksi se često govori o „najboljem interesu“ osobe sa invaliditetom. Međutim, ljudi ne biraju uvek isključivo ono što je za njih objektivno najbolje. Odluke donose u skladu sa svojim željama, potrebama i prioritetima, čak i kada znaju da njihov izbor može imati negativne posledice.
„Ako neko odluči da podigne kredit kako bi otišao na putovanje, iako zna da će zbog toga narednih meseci morati da se odrekne nekih drugih stvari, mi mu ne oduzimamo pravo da donese takvu odluku samo zato što mislimo da nije u njegovom najboljem interesu“, navodi Lazarević.
Isto pravo mora da pripada i osobama sa invaliditetom.
„I osobe sa invaliditetom imaju pravo na izbor, rizik i grešku. Podrška u odlučivanju treba da pomogne osobi da razume mogućnosti, sagleda posledice i izrazi svoju volju, a ne da neko drugi odluči šta je za nju najbolje“, ističe ona.
Osoba od poverenja zato mora da ostane podrška, a ne da preuzme kontrolu nad odlukama.
„U suprotnom, možemo dobiti novi naziv i novu proceduru, ali nastaviti sa starom praksom da drugi ljudi odlučuju umesto osobe sa invaliditetom“, upozorava Lazarević.
Zašto mediji opet pitaju sve osim same osobe
Ista pretpostavka da neko drugi bolje zna šta osoba sa invaliditetom želi vidi se i u medijima.
„I dalje postoji uobičajena praksa da neko drugi govori umesto osoba sa invaliditetom. Novinari se često obraćaju stručnjacima, roditeljima, predstavnicima institucija ili organizacija“, kaže Lazarević.
Slično se događa i u zdravstvenim i drugim ustanovama, gde se zaposleni ponekad obraćaju asistentu ili pratiocu, umesto osobi koja je došla po uslugu.
„Često možemo čuti iskustva ljudi sa fizičkim invaliditetom, na primer korisnika kolica, kojima se lekar obraća preko asistenta ili osobe koja ih prati: pita zbog čega su došli, na šta se žale ili šta im je potrebno, umesto da to pita samu osobu. Iza takvog ponašanja stoji pretpostavka da osoba sa invaliditetom nije kompetentna da sama odgovara“, objašnjava ona.
Mnoge osobe sa intelektualnim invaliditetom nisu imale priliku da razviju veštine javnog nastupa, ali ne zato što nemaju mišljenje.
„Ako vas tokom života gotovo niko ne pita za mišljenje, ne čeka da završite rečenicu, ne pokušava da razume šta želite da kažete ili umesto vas daje odgovore, teško je očekivati da ćete odjednom biti vešti sagovornik pred novinarskim mikrofonom“, kaže Lazarević.
Novinar zato mora da ostavi dovoljno vremena za odgovor i da ne odustane ako razgovor ne teče tempom na koji je navikao. Postoje i različiti oblici podržane i alternativne komunikacije, koji omogućavaju da svoje mišljenje izraze i osobe koje ne govore ili imaju velike teškoće u govoru.
„Problem nije samo u tome što novinari ne pitaju osobe sa invaliditetom za mišljenje. Problem je mnogo širi: postoje predrasude o njihovoj kompetentnosti, a istovremeno im često nisu obezbeđene ni prilike ni podrška da razviju način komunikacije kojim mogu da budu saslušane“, upozorava Lazarević.
Prvi korak zato je da novinar prestane da pretpostavlja da će roditelj, stručnjak ili pratilac dati „bolji“ odgovor.
„Kada novinar želi da razgovara sa osobom sa invaliditetom, trebalo bi da pođe od pretpostavke da ona ima šta da kaže. Ako joj je potrebna podrška da bi to mogla da kaže, zadatak nije da umesto nje pronađemo nekoga ko će odgovoriti, već da joj tu podršku omogućimo“, poručuje Lazarević.
Informaciona pristupačnost zato nije samo pitanje lepše napisanog dokumenta. Od nje može zavisiti da li će neko razumeti da je ostao bez novčane naknade, saznati gde može da podnese novi zahtev, učestvovati u planiranju sopstvenog lečenja ili uspeti da javno kaže šta misli.
Institucija svoj posao nije završila kada je odluku napisala, potpisala i poslala. Posao je završen tek kada osoba kojoj ta odluka menja život može da razume šta joj je odlučeno, šta to za nju znači i šta dalje može da uradi.
Još uvek nema komentara.