U političkom zoološkom vrtu Srbije postoji nekoliko vrsta koje su opstale u svim klimatskim uslovima: stranački dinosaurusi, večiti ministri, savetnici za sve i ništa i jedna posebna kategorija, politički bumerang. To je onaj kadar koji odleti iz vlasti uz zvuke uvređene savesti, malo se pretvara da je opozicija, pa se vrati tačno tamo odakle je krenuo. Samo savijen u još dublji naklon.
Najreprezentativniji primer te vrste poslednjih godina jeste Zorana Mihajlović.
U političkom životopisu Zorane Mihajlović ima više ministarskih fotelja nego u prosečnoj kancelariji nameštaja. Energetika, saobraćaj, građevinarstvo, potpredsednička mesta u vladi, funkcije su se nizale kao perle na ogrlici, a ona je predstavljana kao moderni, evropski glas u SNS-u. Lice reformi, žena koja govori strane jezike, citira zapadne zvaničnike i nosi politički kostim koji deluje kao da je krojen u Briselu, a ne u Nemanjinoj. Doduše, krojačica je u Tuzli.
Ali, kao i kod svake srpske političke bajke i ovde dolazi trenutak kada Pepeljuga ostaje bez funkcije i pretvara se u političku bundevu. Kočija, ne Zorana.
Odjednom, više nije bila poželjna. Nije bilo mesta u vladi, nije bilo ministarskog portfelja, a u stranci je ona tetka koju svi pozivaju na slavu iz pristojnosti, ali joj ne daju da sedi za glavnim stolom.
Ostavši bez funkcije, Mihajlović počinje da govori o pogrešnom kursu, evropskim vrednostima, skretanju sa puta reformi. Delovalo je kao da u SNS-u niče prva „unutrašnja opozicija“, blaga, pristojna, kozmetička, ali ipak opozicija.
U tom periodu ličila je na političarku koja pokušava da zadrži obraz dok karijera nezaustavljivo klizi niz stranačku nizbrdicu. Međutim, srpska politika ne trpi dugotrajnu apstinenciju od vlasti. To je kao ledena voda, izdržiš nekoliko sekundi, ali pre ili kasnije pojuriš nazad u toplu kadu budžeta i televizijskih studija.
I tako je bumerang poleteo nazad.
Povratak u VIP ložu
Povratak Zorane Mihajlović na političku scenu nije bio tih, diskretan ili dostojanstven. Bio je spektakularan, bučan i upadljivo lojalan. Od političarke koja je pričala o greškama vlasti, postaje navođena raketa i najglasniji branilac predsednika. Da se čak i DJV zabrine za opravdanost svog postojanja.
Državni i provladini mediji otvorili su joj vrata za VIP ložu. Odjednom, ne silazi sa državnih ekrana, komentarišući sve. Od opozicije do vremenske prognoze, preko protesta do sportista.
Povratak u političku milost ima svoja pravila. Za povratnu kartu radiš prekovremeno, glasno, pucajući iz svega što možeš po onome što se usudilo da posumnja u vladajuće i njihovu genijalnost. Naročito predsedničku. Bez „Lajbnicovog dovoljnog razloga“, kako bi on sam rekao.
Vrhunac tog novog političkog zanosa dogodio se kada je Novak Đoković poslao poruku podrške studentima. Umesto čestitke za uspeh ili bar suzdržanosti, državničkog tona ili makar tišine, usledio je napad.
Mihajlović preko društvenih mreža poručuje da je Novakova poruka „prejadna“, dodavši da to kaže čovek koji „jedva završio osnovnu školu, a iz srednje izbačen“. Nije mnogo važno što je Đoković završio sportsku gimnaziju, možda je manje važno što govori bar sedam jezika, ali obratiti se tako najboljem sportisti sveta, najvećem srpskom brendu i ambasadoru nije „prejadno“, preglupo je. Auto gol kroz sopstvene noge. Široko razmaknute.
Ako postoji politički kurs za ubrzano vraćanje u milost vlasti, to je verovatno lekcija broj jedan.
Dok je bila na vrhu vlasti, Mihajlović je uživala sve privilegije koje takve funkcije nose. U javnosti su godinama kružile priče o njenom sinu, koji je zahvaljujući majčinom statusu imao pristup međunarodnim krugovima, uključujući i izlet u Njujork, samo da bi se slikao u stolici Generalne skupštine UN.
Danas, prema navodima iz medija i javnog prostora, taj isti sin radi kao menadžer u noćnom klubu u Londonu. Sudbina kakvu bi u svakoj drugoj zemlji zvali privatnim izborom, ali u Srbiji to zvuči kao simbol političkog lifta koji te šalje u diplomatiju, a spusti u diskoteku.
Karijera Zorane Mihajlović izgleda kao sklopivi politički moral. Rasklapa se kada nema funkcije, sklapa kada se pojavi šansa za povratak. U jednom trenutku govori o evropskim vrednostima i reformama, u sledećem napada studente, opoziciju i najpoznatijeg sportistu u zemlji.
To nije ideologija. To je politička gimnastika.
A u toj disciplini, Zorana Mihajlović očigledno spada u reprezentativnu selekciju. Fleksibilna, izdržljiva i spremna da se savije pod uglom koji zahteva politički trenutak.
Jer u Srbiji, vlast možda menja ministre, ali ministri retko menjaju navike. Najveća želja zauvek jeste povratak u krilo moći.
Makar i puzanjem.
Još uvek nema komentara.