Dvojica muškaraca žive bez terapije i bez HIV-a: Koliko smo zaista blizu leka
Dvojica muškaraca kojima je HIV dijagnostikovan godinama ranije prestala su da uzimaju antiretrovirusnu terapiju, a virus se nije vratio. U njihovoj krvi i analiziranim tkivima nije pronađen HIV sposoban da se razmnožava. Ako se remisija nastavi, biće to 12. i 13. zabeleženi slučaj ovakvog ishoda nakon transplantacije matičnih ćelija.
Rezultati predstavljeni na Međunarodnoj konferenciji o AIDS-u 2026. godine u Rio de Žaneiru pokazali su da potpuno ili funkcionalno izlečenje od HIV-a nije nedostižno. Ipak, iza vesti o dvojici „izlečenih pacijenata“ nalazi se postupak koji je previše rizičan da bi se primenjivao na većinu ljudi koji žive sa HIV-om.
Obojica su transplantaciju dobila zbog teških oblika raka krvi, a ne kao terapiju protiv HIV-a. Njihovi donori imali su retku genetsku mutaciju zbog koje su njihove ćelije otporne na većinu sojeva virusa.
Ova dva slučaja zato još ne donose lek koji bi uskoro mogao da bude ponuđen pacijentima. Naučnicima, međutim, pružaju nešto izuzetno važno – još jedan dokaz da se HIV može staviti pod dugotrajnu kontrolu bez svakodnevnog uzimanja terapije.
Najmlađi pacijent u dugotrajnoj remisiji
Muškarcu poznatom kao „pacijent iz Kanzas Sitija“ HIV je dijagnostikovan 2018. godine, u trenutku kada mu je imuni sistem već bio veoma oslabljen. Dve godine kasnije, sa 21 godinom, oboleo je od akutne mijeloidne leukemije.
Zbog leukemije je u oktobru 2020. dobio matične ćelije nepovezanog donora. Donor je imao dve kopije genetske mutacije CCR5-delta32, koja sprečava stvaranje funkcionalnog CCR5 receptora na površini određenih ćelija imunog sistema.
Upravo taj receptor većina sojeva HIV-a koristi kao svojevrsni ulaz u ćeliju.
Transplantacija nije prošla bez komplikacija. Mladić je naknadno morao da dobije dodatnu dozu matičnih ćelija istog donora, a lekari su lečili i reakciju donorskih ćelija na njegov organizam. Leukemija je ipak ušla u remisiju, dok u ponovljenim analizama krvi nije pronađen HIV sposoban da se umnožava.
Lekari su antiretrovirusnu terapiju obustavili u februaru 2025. godine, isključivo u okviru strogo kontrolisanog medicinskog praćenja. Četrnaest meseci kasnije virus se nije vratio.
U analizama nisu pronađeni ni netaknuti provirusni zapisi – delovi genetskog materijala HIV-a koji bi potencijalno mogli ponovo da pokrenu infekciju. Istraživači ipak nastavljaju da prate pacijenta, jer je vreme provedeno bez terapije jedan od najvažnijih pokazatelja da li je remisija trajna.
Prema rezultatima predstavljenim na konferenciji AIDS 2026, „pacijent iz Kanzas Sitija“ je najmlađa poznata osoba koja je postigla ovakvu remisiju posle transplantacije matičnih ćelija.
Slučaj koji je iznenadio istraživače
Drugi muškarac, predstavljen kao „pacijent iz Esena“, sa HIV-om je živeo od 2003. godine. Hronična limfocitna leukemija dijagnostikovana mu je 2010, a transplantaciju matičnih ćelija dobio je deset godina kasnije.
I njegov donor imao je dve kopije mutacije CCR5-delta32. Istraživači su, međutim, imali razlog da sumnjaju da sama mutacija neće biti dovoljna.
Analize su pokazale da u njegovom organizmu nije postojao samo HIV koji koristi receptor CCR5. Deo virusa mogao je da ulazi u ćelije preko drugog receptora, nazvanog CXCR4. Transplantacija ćelija otpornih na virus koji koristi CCR5 zato, barem teorijski, nije morala da zaustavi sve njegove varijante.
Četiri godine nakon transplantacije pronađene su samo izuzetno male količine HIV DNK, ali ne i virus sposoban da napravi nove kopije. Netaknuti virus nije pronađen ni u analiziranim uzorcima crevnog tkiva, gde HIV može da ostane skriven uprkos uspešnoj terapiji.
Antiretrovirusna terapija obustavljena je 51 mesec posle transplantacije. HIV se nije vratio ni godinu dana kasnije.
Njegov slučaj značajan je i zato što je istovremeno imao hepatitis B. Lek koji je uzimao kontrolisao je oba virusa, pa se nakon njegovog ukidanja hepatitis B ponovo aktivirao. Pacijent je zato dobio drugi antivirusni lek, koji deluje na hepatitis B, ali ne i na HIV.
Taj detalj pokazuje koliko prekid terapije može biti složen čak i kod ljudi kod kojih nalazi ukazuju da je rezervoar HIV-a gotovo nestao. Obustavljanje lekova u ovakvim slučajevima sprovodi se isključivo u istraživačkim uslovima, uz često testiranje i neposredan nadzor lekara.
Autori istraživanja o pacijentu iz Esena naveli su da ovaj slučaj potvrđuje mogućnost dugotrajne remisije čak i u složenim okolnostima, ali i upozorava na rizike prekida terapije kod ljudi koji imaju još neku virusnu infekciju.
Gde se HIV skriva
Savremena antiretrovirusna terapija može da spreči razmnožavanje HIV-a i spusti količinu virusa u krvi do nivoa koji testovi ne mogu da otkriju. Ljudi koji redovno uzimaju terapiju mogu da žive dugo i kvalitetno, dok osoba sa stabilno nedetektabilnim virusom ne prenosi HIV seksualnim putem.
Terapija, međutim, ne uklanja virus iz svih ćelija.
HIV može da ugradi svoj genetski materijal u dugovečne ćelije i ostane neaktivan. Ti skriveni tragovi čine takozvani virusni rezervoar. Lekovi sprečavaju virus da se umnožava, ali ne mogu pouzdano da pronađu i uklone svaku zaraženu ćeliju.
Zbog toga se kod većine ljudi virus ponovo pojavi nakon prekida terapije. Najveći izazov u potrazi za lekom nije samo sprečiti HIV da napada nove ćelije, već ukloniti ili trajno onesposobiti virusne rezervoare koje je već napravio.
Kod dvojice pacijenata transplantacija je praktično zamenila njihov stari imuni sistem novim. Hemoterapija i drugi postupci sprovedeni pre transplantacije uništili su veliki deo postojećih ćelija, dok su donorske matične ćelije izgradile imuni sistem otporan na većinu sojeva HIV-a.
Naučnici još pokušavaju da utvrde šta je bilo presudno: retka mutacija donora, uništavanje starog imunog sistema, reakcija novih ćelija na preostale zaražene ćelije ili kombinacija svih tih procesa.
Zašto transplantacija nije lek za milione ljudi
Transplantacija matičnih ćelija jedan je od najzahtevnijih medicinskih postupaka. Može da izazove teške infekcije, oštećenja organa i reakciju u kojoj ćelije donora napadaju tkiva primaoca. Pacijenti prethodno prolaze kroz intenzivnu pripremu koja slabi ili uništava njihov postojeći imuni sistem.
Takav rizik može biti opravdan kod pacijenata sa leukemijom ili drugim malignim bolestima koje neposredno ugrožavaju život. Nije opravdan kod osobe koja HIV uspešno kontroliše znatno bezbednijom antiretrovirusnom terapijom.
Dodatni problem predstavlja pronalaženje odgovarajućeg donora. Za uspešnu transplantaciju neophodna je velika podudarnost davaoca i primaoca, dok je mutacija CCR5-delta32 retka i nije jednako zastupljena u svim delovima sveta.
Predsednica Međunarodnog društva za AIDS Beatriz Grinštejn upozorila je da su ovakve transplantacije visokorizični postupci namenjeni lečenju malignih bolesti, a ne rešenje koje može da se primeni na sve ljude sa HIV-om.
„Ove transplantacije su visokorizični postupci za lečenje životno ugrožavajućih karcinoma – one nisu rešenje za HIV koje se može široko primenjivati. Ipak, ovi slučajevi pružaju važne uvide koji pomažu napredovanju istraživanja leka za HIV“, rekla je Grinštejn, prenosi specijalizovani portal Aidsmap.
Izlečenje ili remisija
Međunarodno društvo za AIDS opisalo je ovu dvojicu muškaraca kao 12. i 13. osobu „izlečenu“ od HIV-a, ali uz važnu ogradu – naučno preciznije je govoriti o dugotrajnoj remisiji bez antiretrovirusne terapije.
Potpuno, odnosno sterilišuće izlečenje podrazumevalo bi da u organizmu više ne postoji virus sposoban da izazove novu infekciju. Funkcionalno izlečenje znači da virus možda nije uklonjen iz svake ćelije, ali ga organizam trajno kontroliše bez lekova.
Granica između ta dva ishoda nije uvek lako dokaziva. Čak i veoma osetljivi testovi analiziraju samo deo krvi i tkiva, a ne svaku ćeliju u organizmu. Sigurnost da je neko izlečen povećava se tek dugotrajnim praćenjem tokom kojeg se virus ne vraća uprkos tome što pacijent ne uzima terapiju.
Kod pacijenta iz Kanzas Sitija remisija bez terapije trajala je 14 meseci u trenutku predstavljanja rezultata. Kod pacijenta iz Esena HIV se nije vratio najmanje godinu dana nakon prekida lekova. Rezultati su ohrabrujući, ali istraživači obojicu nastavljaju da prate.
Velika vest iz sveta, drugačiji problem u Srbiji
Dok naučnici pokušavaju da rezultate retkih transplantacija pretvore u bezbedniju terapiju, za ljude koji danas žive sa HIV-om najvažniji ostaju rano testiranje i dostupnost lekova.
Prema podacima Instituta za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut“, od početka epidemije 1985. do 24. novembra 2025. godine u Srbiji su registrovane 5.002 osobe kojima je dijagnostikovan HIV. Tokom prvih jedanaest meseci 2025. otkriveno je 99 novih slučajeva.
Najveći problem ne vidi se samo u broju novih dijagnoza, već u trenutku kada se infekcija otkriva. Prema detaljnijoj analizi Batuta, skoro 64 odsto osoba kojima je HIV dijagnostikovan tokom 2025. već je imalo značajno oslabljen imuni sistem.
Svaka šesta osoba sa novootkrivenim HIV-om dijagnozu je dobila tek u stadijumu AIDS-a.
Ovi podaci pokazuju da veliki broj ljudi ne dolazi na testiranje na vreme, iako je ono u Srbiji dostupno besplatno, poverljivo i bez lekarskog uputa. Antiretrovirusna terapija je o trošku zdravstvenog osiguranja dostupna od 1997. godine, a krajem 2024. primalo ju je 2.678 ljudi.
Osoba koja HIV otkrije na vreme i redovno uzima terapiju može da dostigne nedetektabilnu količinu virusa, sačuva zdravlje i ne prenosi HIV seksualnom partneru. Taj princip poznat je kao N=N – nedetektabilno znači neprenosivo.
Zato važna vest iz Rio de Žaneira ne menja ono što medicina može da ponudi danas: testiranje, rano uključivanje terapije i život bez straha da će se virus preneti drugoj osobi.
Lek još nije stigao, ali granica je pomerena
Dvojica novih pacijenata nisu dokaz da je pronađena terapija koja će uskoro zameniti postojeće lekove. Njihove transplantacije bile su rizične, komplikovane i opravdane drugim bolestima koje su ugrožavale njihove živote.
Njihovi slučajevi ipak menjaju ono što nauka smatra mogućim.
Pokazuju da se virusni rezervoar može smanjiti do mere u kojoj se HIV ne vraća ni nakon prestanka terapije. Svaki novi pacijent istraživačima pomaže da bolje razumeju koje ćelije treba promeniti, kako onemogućiti ulazak virusa i na koji način podstaći imuni sistem da pronađe ono što je od HIV-a ostalo skriveno.
Cilj nije da milioni ljudi budu podvrgnuti transplantaciji, već da se njen rezultat jednog dana ponovi bez raka, bez visokog rizika i bez retkog donora.
Lek dostupan svima još nije pronađen. Ipak, dvojica muškaraca koja više od godinu dana žive bez antiretrovirusne terapije pokazuju da nauka više ne traga za ishodom koji nikada nije viđen, već za načinom da ono što je uspelo kod nekolicine postane bezbedno i dostupno milionima ljudi.
Još uvek nema komentara.